Rudarstvo kao nova diplomatija: Kako Rijad i Vašington remete kinesku dominaciju

U svetlu ubrzane energetske tranzicije, Saudijska Arabija i Sjedinjene Američke Države rade na jačanju saradnje u oblasti rudarstva i mineralnih resursa. Obe zemlje imaju komplementarne interese, Rijad nastoji da diversifikuje svoju ekonomiju van nafte kroz Vision 2030 program, dok Vašington traži sigurne lance snabdevanja kritičnim mineralima potrebnim za baterije i električna vozila. U nastavku analiziramo najavljeni sporazum, ključne činjenice o saudijskom rudarskom sektoru i širi kontekst globalnih tokova kritičnih minerala i ulogu ove nove saradnje.

Saudijski državni vrh je početkom maja 2025. odobrio plan za potpisivanje memoranduma o saradnji sa Sjedinjenim Državama u oblasti rudarstva i mineralnih resursa. Ovu odluku doneo je kabinet na čelu sa prestolonaslednikom Mohamedom bin Salmanom. Prema dostupnim informacijama, memorandum bi bio potpisan sa Ministarstvom energetike SAD, što implicira uključenost američkog sekretara za energetiku. Sporazum je najavljen uoči posete američkog predsednika Trampa Rijadu, što naglašava njegov strateški značaj. Zvanični detalji tek treba da budu objavljeni, ali je jasno da obe vlade sporazum vide kao način da ojačaju strateške veze u rudarskom sektoru. Tokom aprila 2025. već su vođeni pripremni razgovori, saudijski ministar Alkhorayef sastao se u Rijadu sa američkim sekretarom za energetiku kako bi istakli važnost minerala za energetsku tranziciju i industriju električnih vozila. Time su postavljeni temelji za formalizaciju partnerstva.

Saudijska strategija: od izvoza nafte ka rudarskoj diverzifikaciji

Saudijska Arabija je globalno najpoznatija kao najveći izvoznik nafte, ali kraljevstvo ubrzano radi na tome da svoju privredu učini manje zavisnom tog prihoda. Poslednji dostupni podaci pokazuju da je zemlja tokom 2022–2023. izvozila oko 7 miliona barela sirove nafte dnevno, iako su dobrovoljna ograničenja proizvodnje u drugoj polovini 2023. privremeno spustila izvoz na oko 6 miliona barela dnevno. Prihodi od nafte godinama su činili okosnicu saudijskog budžeta, ali državna Vizija 2030 (Vision 2030) ima za cilj da to promeni kroz ulaganja u druge sektore. Rudarstvo je identifikovano kao jedan od stubova diverzifikacije, uz petrohemiju i industriju, i zbog toga dobija sve veći prioritet u ekonomskim planovima zemlje. Pokretanje saradnje sa SAD upravo u oblasti rudarstva potvrđuje ovu strategiju, jer Rijad želi da parira svojoj naftnoj dominaciji novim uspesima u sektoru mineralnih resursa.

Mineralno bogatstvo Saudijske Arabije i ciljevi Vision 2030

Saudijska Arabija raspolaže značajnim poznatim mineralnim resursima čija se vrednost procenjuje na oko 2,5 biliona (na engl. triliona) USD. Ta procena je skoro udvostručena 2024. godine nakon novih otkrića, naročito retkih zemalja (rare earth elements) koje su dodate u bilans rezervi. U protekle dve decenije intenzivna geološka istraživanja u zemlji otkrila su na stotine ležišta raznih minerala od plemenitih metala (zlato, srebro) do industrijskih minerala i metala poput bakra, cinka, kalaja, volframa, nikla, fosfata i boksita. Prema podacima saudijskog Ministarstva (ranije za naftu i mineralne resurse), mapirano je preko 1.270 izvorišta dragog kamenja i oko 1.170 nalazišta ostalih minerala širom kraljevine. Ova bogata osnova trebalo bi da omogući Saudijskoj Arabiji da pretvori rudarstvo u treći stub svoje ekonomije.

U skladu s tim, Vision 2030 postavlja ambiciozne ciljeve za rudarski sektor. Plan je da se doprinos rudarstva BDP-u poveća sa sadašnjih oko 17 milijardi USD na 64–75 milijardi USD godišnje do 2030. godine. Tako drastičan skok oslanja se na privlačenje domaćih i stranih investicija od oko 200 milijardi USD u rudarske projekte do kraja decenije. Već su sprovedene reforme poput novog Zakona o investicijama u rudarstvu (2021) radi pojednostavljenja licenci i pružanja podsticaja ulagačima. Saudijska državna rudarska kompanija Ma’aden, u većinskom vlasništvu države, vodi najveći globalni program geološke eksploracije kako bi se iskoristili ti resursi vredni 2,5 biliona USD. Očekuje se i otvaranje desetina hiljada novih radnih mesta u sektoru. Ukratko, Rijad želi da do kraja decenije rudarstvo prestane da bude “mali sektor” i postane značajan izvor prihoda uporediv sa naftom.

Uvoz bakra i rastuća potražnja u Saudijskoj Arabiji

Jedan od ključnih minerala za saudijske ambicije je bakar, metal od kritične važnosti za električne instalacije, energetsku infrastrukturu i proizvodnju vozila. Saudijska Arabija trenutno nema dovoljno domaće proizvodnje bakra, i zbog toga najveći deo potreba namiruje uvozom. Trenutna godišnja potrošnja bakra u zemlji iznosi oko 365.000 tona, što se gotovo u celosti uvozi. Procene pokazuju da će se potražnja više nego udvostručiti do 2035. godine, premašivši 700.000 tona godišnje. Ovaj skok će biti podstaknut razvojem elektro-mreže, obnovljivih izvora energije i planirane domaće proizvodnje električnih automobila (koji troše više bakra po vozilu nego automobili sa SUS motorom). Saudijska vlada zbog toga ubrzano traži načine da obezbedi stabilno snabdevanje bakrom, bilo razvijanjem sopstvenih rudnika bakra (ukoliko se potvrde komercijalna nalazišta na Arabijskom poluostrvu) ili sticanjem uloga u inostranim rudnicima. Zbog toga je uspostavljena saradnja sa Čileom, najvećim svetskim proizvođačem bakra, kako bi Saudijska Arabija investicijama obezbedila dugoročne izvore ovog metala.

Globalna partnerstva: Manara Minerals, Vale i Čile

Saudijska strategija obuhvata ne samo domaću eksploataciju već i agresivan izlazak na globalno rudarsko tržište kroz investicije i partnerstva. Ključnu ulogu igra novoosnovana kompanija Manara Minerals, zajedničko ulaganje saudijskog Fonda za javna ulaganja tzv. PIF i kompanije Ma’aden. Manara je osnovana sa misijom da ulaže u rudarska bogatstva u inostranstvu i tako osigura strateške sirovine za kraljevinu. Već prvi veliki poduhvat Manare privukao je pažnju industrije: 2023. godine dogovoreno je sticanje 10% udela u kompaniji Vale Base Metals. Reč je o izdvojenom ogranku brazilskog rudarskog giganta Vale, vrednom 26 milijardi USD, koji obuhvata rudnike bakra i nikla u Brazilu, Kanadi i Indoneziji. Saudijski udeo od 10% (vredan oko 2,5 milijardi USD) preko Manare daje Rijadu pristup značajnim zalihama nikla, metala kritičnog za baterije i to upravo u vreme kada Kina dominira njegovom preradom. Ovaj potez praktično je učinio Saudijsku Arabiju partnerom u jednom od najvećih svetskih proizvođača nikla, što ima geopolitičku dimenziju: SAD raspolažu sa manje od 1% svetskih rezervi nikla, te su do sada imale ograničen pristup bogatim nalazištima u Indoneziji i Brazilu. Sada saudijski kapital u Vale-u predstavlja most koji potencijalno koriste i američke kompanije, stvarajući alternativni lanac snabdevanja niklom van kineske orbite.

Istovremeno, Saudijska Arabija sklapa saveze i sa zemljama bogatim drugim mineralima. Čile, vodeći svetski proizvođač bakra i značajan proizvođač litijuma, posebno je u fokusu. Već početkom 2025. održani su inicijalni razgovori između saudijskih zvaničnika i čileanske državne rudarske firme Codelco o zajedničkim ulaganjima u bakarne projekte. Tom prilikom su se sreli saudijski ministar rudarstva i predsednik Codelco-a, istakavši obostranu spremnost da se udruže u dodavanju vrednosti bakru, što bi Čileu donelo investicije, a Saudijskoj Arabiji osiguralo dugoročne isporuke bakra. Pored bakra, razgovaralo se i o litijumu, saudijski interes za čileanske rezerve litijuma već je poznat, jer kraljevina planira da uveze litijum karbonat za svoje buduće pogone za baterije. Iako Čile vodi računa o svojim strateškim resursima, litijum je pod državnom kontrolom, otvorenost za saradnju sa Saudijcima signalizira globalno preklapanje interesa: jedni imaju resurse, drugi kapital i potrošačko tržište u nastajanju. Za Saudijsku Arabiju, investicije u Latinskoj Americi deo su šireg trenda jer kraljevstvo trenutno ulaže oko 15 milijardi USD u projekte bakra, litijuma, nikla i gvožđa širom sveta čime se pozicionira kao novi veliki igrač u međunarodnom rudarskom sektoru.

Planovi za preradu minerala i proizvodnju baterija

Kako raste portfolio mineralnih resursa pod saudijskom kontrolom, tako se razvijaju i planovi da se ti minerali ne izvoze samo kao ruda, već da se u Saudijskoj Arabiji izvrši njihova prerada i proizvodnja finalnih proizvoda. Ministar Bandar Alkhorayef je istakao da je cilj da se nabavljene sirovine (bilo iz domaćih rudnika, bilo putem uvoza) u zemlji pretvaraju u materijale za baterije i da se zatim proizvode same baterijske ćelije i električna vozila. Konkretno, plan je da se kombinuju lokalni metali (npr. aluminijum, fosfati ili eventualno nikl i retke zemlje iz domaćih izvora) sa uvoznim litijumom, kobaltom, grafitom i sl, kako bi Saudijska Arabija postala regionalni centar za gigafabrike baterija. U industrijskoj zoni Yanbu na Crvenom moru već je započeta izgradnja velikog kompleksa za proizvodnju litijumskih hemikalija i katodnih materijala u saradnji sa australijskom kompanijom EV Metals Group. Taj kompleks će preradjivati uvezeni litijum karbonat ili hidroksid u materijale spremne za sklapanje baterija. Pored toga, Saudijska Arabija istražuje i morsko podmorje Crvenog mora koje je bogato mineralima, a koji bi se odmah prerađivali lokalno u Yanbu. Ovakav vertikalno integrisani pristup, od rudarstva do finalnog proizvoda, uklapa se i u ambiciju kraljevstva da do 2030. proizvodi 500.000 električnih automobila godišnje na svom tlu. U tu svrhu već su privučeni strani proizvođači EV: američki Lucid Motors gradi fabriku automobila u Džedi, a pokrenut je i domaći EV brend Ceer u partnerstvu sa Foxconnom. Sve ove inicijative znače da će Saudijska Arabija graditi kapacitete za baterije i EV paralelno sa razvojem rudnika, kako bi maksimalno iskoristila svoje mineralno bogatstvo unutar zemlje, umesto da ostane samo izvoznik sirovina.

Rastuća potražnja za kritičnim mineralima za energetsku tranziciju

Globalna potražnja za takozvanim kritičnim mineralima poput litijuma, nikla, kobalta, bakra i retkih zemalja rapidno raste kako se ubrzava prelazak na čistu energiju i električna vozila. Prema projekcijama Međunarodne agencije za energiju, do 2030. potražnja za litijumom, kobaltom i bakrom mogla bi porasti gotovo četiri puta u odnosu na današnje nivoe. U baterijama električnih automobila i skladištima energije litijum je nezamenjiv, pa se globalna potražnja za litijumom čak do 2040. prognozira da će biti višestruko veća, IEA predviđa desetostruki porast potražnje za litijumom do 2050. Slično tome, nikl je ključan za katode visoke gustine (osim u LFP baterijama), pa se očekuje višestruki rast i njegove potrošnje. Bakar je vitalan ne samo za EV (jedan električni automobil sadrži u proseku oko 80 kg bakra, naspram oko 20 kg u klasičnom vozilu), već i za izgradnju punjača, kablova za elektrodistribuciju, solarnih panela i vetroturbina. Potrebe za bakrom u energetskoj infrastrukturi eksplodiraju, neki analitičari (npr. Ernst & Young) upozoravaju da bi bez novih rudnika do 2030. svetsko tržište bakra moglo imati deficit od oko 4,7 miliona tona godišnje, što je količina koju je teško nadoknaditi. Cink, iako manje u fokusu javnosti, takođe ima važnu ulogu koristi se za zaštitu čelika od korozije (galvanizacija) u solarnim i vetro parkovima, a razvijaju se i prototipi cink-vazduh baterija za skladištenje energije. Sve u svemu, kako automobilska industrija prelazi na električni pogon i kako raste ulaganje u obnovljive izvore, tražnja za ovim mineralima dostiže istorijske maksimume.

Sjedinjene Države su postavile ambiciozne ciljeve za elektrifikaciju transporta planirano je da do 2030. polovina svih prodatih novih automobila u SAD budu električni. To znači milione EV godišnje, što povlači ogromnu potražnju za litijum-jonskim baterijama i materijalima za njihovu proizvodnju. Američke kompanije i državni programi već planiraju skoro 1.000 GWh godišnjeg kapaciteta novih fabriка baterija ("gigafabrika") u SAD do kraja decenije. Međutim, da bi se te gigafabrike snabdele, biće potrebno obezbediti višestruko više sirovina nego danas. Ministarstvo energetike SAD procenjuje da će za ispunjenje najavljenih kapaciteta biti potrebno povećati isporuke ključnih minerala (grafita, nikla, kobalta, litijuma) za više od deset puta u odnosu na trenutne količine. Takva eskalacija predstavlja veliki izazov, s obzirom na to da je američka privreda trenutno daleko od samodovoljnosti za te resurse.

Uloga Kine i izazovi lanca snabdevanja

Trenutno je globalni lanac snabdevanja kritičnim mineralima snažno koncentrisan u rukama Kine, što stvara geopolitičke i ekonomske rizike za zapadne zemlje. Kina dominira ne samo u rudarenju nekih od ovih sirovina, već pogotovo u njihovoj preradi. Procene pokazuju da Kina kontroliše oko 60% svetske proizvodnje ključnih kritičnih minerala i čak 85% kapaciteta za njihovu preradu i rafinaciju. Na primer, Kina rafiniše većinu litijuma iz rudnika u Australiji i Južnoj Americi, proizvodi preko 70% katodnih i 85% anodnih materijala za baterije, i gotovo je monopolista u preradi grafita (100% obrade prirodnog grafita). Slično, preko 60% kobalta se rafiniše u Kini, a veliki deo preostalog u zemljama gde kineske firme imaju udeo (npr. u Kongu). Demokratska Republika Kongo obezbeđuje oko 70% svetskog rudarskog outputa kobalta, ali kineske kompanije poseduju ili kontrolišu mnoge od tih rudnika, povezujući lanac direktno sa kineskom preradom. Indonezija je postala najveći proizvođač nikl-sulfida zahvaljujući kineskim investicijama u topionice, što je rezultovalo time da pola svetskog nikla sada dolazi iz kinesko-indonežanskih pogona. Ovakva dominacija omogućava Pekingu ogromnu tržišnu moć što se videlo 2024. kada je Kina najavila ograničenja izvoza ključnih materijala (npr. za poluprovodnike i baterije) kao odgovor na trgovinske tenzije.

Sjedinjene Države i saveznici prepoznali su ovu ranjivost i poslednjih godina rade na smanjivanju zavisnosti. Prema izveštaju američke vlade, Kina je primarni dobavljač za 24 od 50 minerala koje je Ministarstvo unutrašnjih poslova SAD označilo kao kritične za nacionalnu bezbednost. Do skora, SAD su 100% zavisile od uvoza grafita, kao i 100% za retke zemlje, 76% za kobalt i preko 50% za litijum i nikl (direktno ili indirektno preko drugih zemalja). Simbolično, nekada su SAD bile značajan proizvođač litijuma – devedesetih su držale 27% svetske proizvodnje – da bi danas američki udeo pao na manje od 1%. Trenutno u SAD postoji samo jedan aktivan rudnik litijuma (Silver Peak u Nevadi), pa je gotovo sav litijum za baterije uvozan ili se nabavlja kroz inostrane lance snabdevanja. Slična situacija je i sa niklom (poslednji rudnik nikla, u Mičigenu, treba da se zatvori kroz par godina) i sa kobaltom (SAD nemaju primarne rudnike kobalta, oslanjaju se na uvoz i reciklažu). Cink se delimično proizvodi u SAD (oko 10% svetske proizvodnje, uglavnom rudnik Red Dog na Aljasci), ali prerađivački kapaciteti su ograničeni. Sve ovo znači da američka industrija čiste energije u velikoj meri zavisi od globalnih tokova i potencijalno nepredvidivih odluka stranih vlada. Predsednik Donald Tramp je u prvih sto dana dužnosti doneo niz izvršnih odluka koje treba da omoguće bržu ekstrakciju i dobijanje dozvola za rudnike u Sjedinjenim Državama.

Mogući uticaj saudijsko-američkog sporazuma na tržište kritičnih minerala

U ovakvom globalnom kontekstu, sporazum Saudijske Arabije i SAD o rudarskoj saradnji može imati dalekosežan uticaj. Pre svega, on signalizira približavanje dva tradicionalna partnera na novom polju, ne više samo nafta i bezbednost, već i čista energija i resursi budućnosti. Ukoliko se memorandum konkretizuje u zajedničkim projektima, SAD bi mogle dobiti pristup bogatim saudijskim mineralnim rezervama pod povoljnijim uslovima, kao i participirati u saudijskim investicionim fondovima usmerenim na rudnike širom sveta. Na primer, američke kompanije bi mogle putem partnerstva sa Manara Minerals-om zajednički ulagati u rudnike bakra i litijuma u trećim zemljama. Time bi se diversifikovali izvori van Kine umesto oslanjanja na kineske firme u Africi ili Latinskoj Americi, pojavila bi se alternativa u vidu saudijskog kapitala i američke tehnologije. Stručnjaci ističu da su upravo partnerstva sa kapitalno snažnim zemljama Zaliva propušten element dosadašnjih napora Zapada da obezbedi kritične minerale. Ulaganja koja Rijad čini (poput pomenutih 15 milijardi USD u globalne projekte) predstavljaju priliku da se zajedničkim snagama smanji prevelika zavisnost tržišta od jednog izvora, Kine.

Saudijska Arabija, sa svoje strane, kroz partnerstvo sa SAD može ubrzati transfer znanja i tehnologije u rudarskom sektoru. Američke firme i institucije (poput US Geological Survey ili DOE) mogu pomoći u mapiranju nalazišta, primeni veštačke inteligencije i “pametnih” tehnologija u rudarstvu, čemu Saudijci teže. Takođe, saradnja bi olakšala Saudijskoj Arabiji da svoje nove pogone za preradu (npr. litijum u Yanbu) uključi u globalne lance snabdevanja zapadnih proizvođača baterija i automobila. Jedan od mogućih pravaca je i usklađivanje standarda i sertifikata, minerali i baterije proizvedeni u Saudijskoj Arabiji mogli bi da ispune uslove za američke i evropske subvencije (npr. prema odredbama američkog Zakona o smanjenju inflacije – IRA, koji favorizuje sirovine iz zemalja sa kojima SAD ima sporazum). To bi saudijskim proizvodima dalo tržišnu prednost i podstaklo dalja ulaganja.

Na globalnom tržištu kritičnih minerala, ulazak Saudijske Arabije (kao investitora i proizvođača) zajedno sa SAD kao tehnološkog i potrošačkog partnera mogao bi da dovede do veće geografske raspodele proizvodnje i prerade. Trenutna dominacija Kine nije neoboriva, već se formiraju drugi blokovi: na primer, Minerska bezbednosna partnerstva (Minerals Security Partnership) koju predvode SAD i EU uključuje Kanadu, Australiju, Japan, Koreju i druge saveznike, koji zajedno rade na projektima u zemljama u razvoju. Do sada zemlje Zaliva nisu bile deo takvih inicijativa, ali sada Saudijska Arabija jasno stavlja do znanja da želi da bude globalni čvor za kritične minerale. Neki analitičari porede ovaj potez sa ulogom koju je Rijad imao u nafti: pre nekoliko decenija Saudijska Arabija je iskoristila svoje ogromne rezerve da postane swing-producer u OPEK-u, a sada bi u narednim decenijama mogla koristiti svoje “rudno bogatstvo” i finansijsku moć da utiče na ponudu metala poput litijuma, bakra i nikla. To, naravno, zavisi od uspeha u realizaciji projekata, rudarski projekti su složeni i dugoročni, a do 2030. mnogi od planiranih saudijskih rudnika tek treba da dostignu fazu komercijalne proizvodnje.

Ipak, trend je jasan: kritični minerali su postali novo strateško polje saradnje i nadmetanja. Sporazum Saudijske Arabije i SAD, potvrđen kroz najave iz maja 2025, deo je šireg globalnog realinjementa gde zemlje redefinišu svoje saveze na osnovu budućih potreba za sirovinama ključnim za klimatske ciljeve. Pratićemo šta će biti tačan deo sporazuma koji će predsednik Tramp ispregovarati prilikom obilaska Bliskog istoka ali svakako već sad deluje da će biti istorijsko. Ako bude uspešno sproveden, ovaj sporazum će doprineti većoj sigurnosti snabdevanja za američku industriju i ubrzaće ostvarenje saudijske Vizije 2030 u rudarskom sektoru. Ujedno, mogao bi ublažiti monopolistički položaj trenutnih dominantnih igrača na tržištu kritičnih minerala – čime bi globalna energetska tranzicija postala otpornija i brža. Rudarska alijansa Rijad–Vašington tako ima potencijal da oblikuje buduće tokove litijuma, bakra, nikla, cinka i drugih esencijalnih elemenata, na dobrobit obe ekonomije, ali i svetskog tržišta u celini.