Dok Srbija čeka, Kina kupuje: 39% svetskog litijuma uskoro u kineskim rukama

Nova analiza konsultantske kuće Wood Mackenzie, jedne od najuglednijih svetskih agencija za istraživanje energetskih i rudarskih tržišta, donosi podatak koji bi trebalo da otrezni svakoga ko o litijumu u Srbiji razmišlja kao o pitanju koje može da čeka: kineske kompanije će do 2030. godine kontrolisati 39 odsto globalne proizvodnje litijuma, više nego ikada do sada.

Proizvodnja se širi, vlasništvo se koncentriše

Paradoks koji WoodMac otkriva je sledeći: dok se proizvodnja litijuma geografski diversifikuje, vlasništvo nad njom ide u suprotnom smeru. Australija, danas najveći svetski proizvođač, pašće sa 43% globalne ekstrakcije iz 2020. na svega 25% do 2030.

Afrika će sa praktično nule skočiti na 13%. Ali ko finansira taj afrički bum? Odgovor je nedvosmislen, kineski kapital.

Kako kaže Alan Pedersen, direktor istraživanja WoodMac-a za energetsku tranziciju: afrički rast litijuma, uz retke izuzetke, finansiran je kineskim novcem.

Primeri su sveži: Huayou Cobalt preuzima Atlantic Lithium i ulazi u ganski projekat Ewoyaa, Hainan Mining ulaže u projekat Bougouni u Maliju. Kina ne kupuje samo rudnike, kupuje uticaj nad celokupnim lancem snabdevanja baterija, od kojeg zavisi budućnost evropske autoindustrije.

Evropa se budi i gradi sopstvene rudnike

Ima i dobrih vesti. Evropa jača svoju poziciju duž celog lanca: Rio Tinto je preuzeo Arcadium Lithium, Stellantis i Renault sklapaju ugovore o snabdevanju, a Akt o kritičnim sirovinama (CRMA) postavlja jasan cilj do 2030. EU mora sama da pokriva 10% svojih potreba za ekstrakcijom kritičnih sirovina.

I rudnici stižu. Keliber u Finskoj je u februaru 2026. započeo rudarenje, prvi integrisani litijumski projekat EU, sa planiranih 15.000 tona litijum-hidroksida godišnje. Barroso u Portugaliji ide ka investicionoj odluci ove godine, Cínovec u Češkoj je predao studiju uticaja za 37.500 tona godišnje, a u EMILI projekat u Francuskoj (34.000 t) direktno ulaže francuska država. Tu su i Vulcan Energy u Nemačkoj sa geotermalnom ekstrakcijom.

Ipak, WoodMac primećuje da evropski napredak i dalje dominantno dolazi iz rafinerije, prerade i reciklaže, domaća ekstrakcija je tek u povoju, a svi navedeni projekti zajedno ne pokrivaju potrebe evropske autoindustrije.

Gde je tu Srbija?

Upravo tu. Ležište Jadar je najbogatije i najdugovečnije nalazište litijuma u Evropi, Evropska komisija ga je u junu 2025. uvrstila među strateške projekte EU. U punom kapacitetu, Jadar bi proizvodio oko 58.000 tona litijum-karbonata godišnje, više nego Keliber, Cínovec i EMILI pojedinačno, i dovoljno za stotine hiljada električnih vozila.

A šta se dešava u stvarnosti? Projekat je prešao u režim konzervacije i održavanja. Dok Finska kopa, Češka i Francuska guraju dozvole, a Kina potpisuje ugovore od Gane do Argentine, mi stojimo.

Svaka godina odlaganja Jadra nije "kupovina vremena", već propuštena prilika da Srbija postane nezaobilazan partner evropske energetske tranzicije, sa svim što to nosi: investicijama, radnim mestima, transferom tehnologije i geopolitičkom težinom.

Pitanje nije da li, nego ko

Litijum će se kopati, to tržište i klimatski ciljevi garantuju. Jedino pitanje je ko će vlasništvom nad njim oblikovati pravila igre. WoodMac-ovi brojevi pokazuju da se ta utakmica završava do 2030. godine. Srbija ima resurs koji Evropa očajnički traži, evropske ekološke standarde koji se mogu i moraju primeniti, i istorijsku priliku da bude na strani rešenja.

Najveći ekološki rizik za Srbiju nije moderan, strogo kontrolisan rudnik po najvišim standardima EU. Najveći rizik je da energetska tranzicija prođe pored nas, a da litijum za nju isporuči neko drugi, po pravilima koja ne pišemo mi.