Jadar je u pauzi, a novac je otišao u Argentinu

Rio Tinto je u polugodišnjem izveštaju potvrdio da je najveće evropsko nalazište litijuma ostalo bez investitora, a razlog nije samo ono o čemu se kod nas priča.

U izveštaju o poslovanju za prvih šest meseci 2026. godine, koji je Rio Tinto objavio krajem jula, projekat Jadar sveden je na jednu jedinu stavku. Pod rubrikom „oštriji strateški fokus", pored odluke o obustavi nekritičnih studija i pratećih programa, stoji da je Jadar prebačen u fazu care and maintenance, održavanje i očuvanje.

Iza tog korporativnog termina stoji sasvim konkretna ekonomska računica: kompanija zaustavlja aktivan razvoj, ali ne napušta poziciju. Zadržava otkupljeno zemljište u dolini Jadra, zadržava stečena pravna i geološka prava i nastavlja da ispunjava zakonske obaveze vlasnika. Radovi stoje, operativni timovi su demobilisani, rudnika nema. Nema, međutim, ni prodaje imovine, ni vraćanja dozvola, ni trajnog povlačenja.

Šta se zapravo dogodilo

Odluka je pripremana krajem prošle godine, a javnost je detalje saznala kroz internu poslovnu korespondenciju koju su preneli Blumberg i Vol strit džurnal. Poruka vrha kompanije bila je jasna: održavanje visokog nivoa kapitalnih ulaganja i angažovanja resursa više nije opravdano na projektu koji nema regulatorni i institucionalni napredak.

Ključna reč je predvidljivost.

Do trenutka stavljanja projekta na čekanje, Rio Tinto je u Jadar investirao preko 700 miliona dolara u istraživanja, otkup poseda, inženjersko projektovanje i obimne studije, bez ijednog izvađenog grama komercijalne rude. Ni studija o proceni uticaja na životnu sredinu ni dozvola za eksploataciono polje nisu dobile konačan epilog, ni posle vraćanja prostornog plana na snagu u julu 2024. godine.

Da bi se situacija razumela, potrebno je sagledati širu sliku. Masovni protesti i duboko nepoverenje javnosti stvorili su visok politički rizik, što je paralisalo proces donošenja odluka, to je jedna polovina jednačine i nema smisla je poricati. Druga je striktna kapitalna disciplina kompanije: u sklopu restrukturiranja portfelja i programa optimizacije troškova pod novom upravom, Rio Tinto je eliminisao projekte bez jasnog vremenskog okvira. Treći i presudni faktor je zakon globalnog tržišta: kapital odlazi tamo gde su procedure jasne.

Gde je otišao novac

Dok je Jadar stajao u mestu, Rio Tinto nije usporio trku za kritičnim mineralima. Naprotiv, ubrzao je.

U martu ove godine kompanija je obezbedila finansijski paket od 1,175 milijardi dolara za projekat Rinkon (Rincón) u argentinskoj provinciji Salta, uz podršku četiri međunarodna finansijska tela, Međunarodne finansijske korporacije (IFC), IDB Investa, Export Finance Australia i Japanske banke za međunarodnu saradnju (JBIC). Ukupna vrednost poduhvata je 2,5 milijardi dolara, uz planirani kapacitet od oko 60.000 tona litijum-karbonata baterijskog kvaliteta godišnje, početak proizvodnje 2028. i procenjeni vek eksploatacije od četiri decenije.

To je uporediva veličina sa onim što je planirano za Jadar: prema ranijim projekcijama kompanije, oko 58.000 tona godišnje i sličan vek eksploatacije. Suštinska razlika je u brzini i institucionalnoj izvesnosti, Argentina je ponudila jasan regulatorni put i privukla investiciju, dok je Srbija ostala u zoni neodlučnosti.

Dodatno, preuzimanjem kompanije Arkadijum (Arcadium Lithium) vrednim 6,7 milijardi dolara i ekspanzijom u Kvebeku ka kapacitetu od 200.000 tona litijum-karbonata do 2028, Rio Tinto je poslao nedvosmislenu poruku: globalni rudarski lideri ne odustaju od litijuma. Oni odustaju od čekanja.

Evropski okvir: rokovi koji za nas ne važe

Paradoks je što Jadar u Briselu nije izgubio značaj. Evropska komisija ga je u junu prošle godine uvrstila na listu strateških projekata za kritične sirovine izvan Evropske unije, u okviru Zakona o kritičnim sirovinama (Regulativa EU 2024/1252, na snazi od maja 2024).

Ali ovde dolazimo do detalja koji se kod nas gotovo nikada ne pominje, a koji objašnjava mnogo. Taj zakon državama članicama EU propisuje obavezujuće rokove za izdavanje dozvola strateškim projektima: najviše 27 meseci za projekte eksploatacije i 15 meseci za preradu i reciklažu, uz mogućnost produženja u složenim slučajevima. Izrada studije o proceni uticaja na životnu sredinu ne ulazi u taj rok, jer je obaveza investitora. Za poređenje, uobičajeno trajanje ovakvih postupaka u Evropi ranije se merilo periodom od pet do deset godina.

Ti rokovi obavezuju države članice. Srbija nije članica, pa je ne obavezuju. Status strateškog projekta Jadru je dao vidljivost i lakši pristup finansiranju, ali nije doneo nijedan rok koji bi bilo ko ovde morao da poštuje. Upravo u tom procepu projekat je i stao.

Ovo je važno i šire od litijuma. Rasprava o tome da li se štiti životna sredina ili razvija industrija promašuje ono što evropski okvir zapravo radi: on postavlja rokove za odlučivanje, jedinstvenu kontaktnu tačku i obavezu investitora da javno objavljuje podatke o ekološkim i socijalnim učincima projekta, uz obavezno konsultovanje lokalnih zajednica. Okvir nije garancija ishoda ali jeste garancija da će se do ishoda doći u poznatom roku i po poznatim pravilima. To je tačno ono što u srpskom slučaju nije postojalo.

Pouke za Srbiju

Kapital je pokretan, nalazište nije. Tamo gde procedura tapka u mestu godinama, novac se preusmerava na tržišta koja postupak završavaju u roku. Srbija u ovom slučaju nije odbila projekat argumentovanom strateškom odlukom, ispala je iz reda usled institucionalne pasivnosti.

Status kvo nije rešenje. Režim care and maintenance nije tačka, nego zapeta. Resurs postoji, zemljište je u vlasništvu kompanije, globalna potražnja raste. Tema ne nestaje zato što je investitor privremeno zaustavio radove samo se odlaže, na neodređeno.

Bez okvira nema ni rasprave. Ono što je nedostajalo nije bio ni argument za ni argument protiv, nego postupak u kojem bi se ti argumenti odmerili u poznatom roku i pred nadležnim organom. Dok se to ne uspostavi, svaka sledeća rasprava o mineralnim resursima završiće isto: bez pripreme, bez podataka i uz polarizaciju.

Šta pratiti dalje

Tri stvari određuju budućnost ovog pitanja: kako će Rio Tinto upravljati globalnim portfeljom i da li će zadržati prava nad nalazištem, da li će Evropska unija status strateškog projekta podržati konkretnim finansijskim i diplomatskim mehanizmima, i da li će Srbija izgraditi predvidiv regulatorni sistem usklađen sa evropskim standardima.

Do tada, najveće nalazište litijuma u Evropi ostaje ono što je bilo i dvadeset godina, bušotine u zemlji i pitanje na koje niko nije odgovorio.