Kraj kineskog monopola počinje u Teksasu
U električnom automobilu ima oko dva kilograma delova za koje gotovo niko ne zna, a bez kojih se točak ne okreće. Do sada su skoro svi dolazili iz Kine. Ove jeseni to prestaje da važi za General Motors.
U teksaškom Fort Vortu radi fabrika čije ime sve govori: Independence. Kompanija MP Materials u njoj od decembra 2025. proizvodi neodimijumske (NdFeB) trajne magnete, a prvi kupac je General Motors. Magneti su već isporučeni GM-u na testiranje u vozilima, a redovne komercijalne isporuke kompanija očekuje u četvrtom kvartalu, za početak u malim količinama. Tačan datum prve pošiljke nije objavljen, ali prekretnica je, po svemu sudeći, pitanje nedelja.
Zašto je komad metala geopolitička vest
Trajni magneti od retkih zemalja pokreću motore električnih automobila, generatore vetroturbina, dronove, radare i navođene rakete. Problem je što je ceo lanac decenijama u rukama jedne države: Kina kontroliše 60% svetske proizvodnje retkih zemalja i 90% njihove prerade.
Koliko je to opasno, svet je video u aprilu 2025. Tada je Peking, kao odgovor na američke carine, uveo izvozne dozvole za sedam teških retkih zemalja i za magnete. Posledice su stigle brzo: pojedine evropske kompanije morale su da zaustave proizvodnju.
Pentagon kao akcionar
Vašington je odgovorio potezom kakav se u Americi retko viđa. Ministarstvo odbrane je 10. jula 2025. kupilo povlašćene akcije MP Materials za 400 miliona dolara i sa oko 15% postalo najveći akcionar kompanije. Uz to su išli zajam od 150 miliona dolara za proširenje rudnika Mountain Pass u Kaliforniji i desetogodišnja garantovana cena od 110 dolara po kilogramu za neodimijum-prazeodimijum.
Državni novac, međutim, ne finansira magnete za GM. On ide u drugu, veću fabriku pod nazivom 10X, čije se puštanje u rad očekuje oko 2028. i čiji je kapacitet u celosti ugovoren sa Ministarstvom rata.
Prava lekcija: kupac je došao pre države
Ovo je deo priče koji se lako previdi. GM je ugovor sa MP Materials potpisao još u decembru 2021., godinama pre nego što je Pentagon uložio ijedan dolar. Rezultat: razvoj koji je trebalo da traje osam godina završen je za pet.
Danas je MP jedini potpuno integrisani američki proizvođač, od rude do gotovog magneta. Od jula 2025. više ne prodaje koncentrat Kini, a kapacitet fabrike Independence rasprodat je između GM-a i Apple-a.
Formula je, dakle, jednostavna: sopstvena sirovina, industrijski kupac koji se obaveže unapred i država koja preuzme deo rizika. Nijedan od ta tri elementa sam ne bi bio dovoljan.
A Evropa?
Brojke su neprijatne. Evropska unija iz Kine uvozi 98% magneta od retkih zemalja, sve teške i 85% lakih retkih zemalja. Evropi godišnje treba oko 20.000 tona trajnih magneta.
Brisel je odgovorio planom RESourceEU: tri milijarde evra za ubrzanje projekata, uz cilj da se zavisnost od jednog dobavljača do 2029. smanji do 50%. To je ozbiljan korak, ali Evropa još nema svoj Fort Vort.
A sat otkucava. Drugi, stroži talas kineskih izvoznih kontrola suspendovan je samo do 10. novembra 2026. Do tog datuma ostalo je nešto više od mesec dana.
Šta ovo znači za Srbiju
Srbija ne proizvodi magnete, ali je deo evropskog automobilskog lanca. Svaki zastoj u isporuci magneta evropskim proizvođačima preliva se na dobavljače, pa i na one kod nas.
Važnija je strateška pouka. Amerika nije pobedila Kinu jednom fabrikom, niti će. Volumeni su za sada skromni, a sopstvenu proizvodnju teških retkih zemalja, disprozijuma i terbijuma, MP tek pokreće. Ali pokazala je da se lanac snabdevanja može izgraditi za pet godina kada rudnik, industrija i država povuku u istom smeru.
Zemlje koje imaju sirovine, a nemaju odluku, u toj trci ne učestvuju. One samo čekaju da vide ko će im sutra prodavati gotov proizvod i po kojoj ceni.
