Pentagon ulaže 400 miliona dolara u kritične minerale: Šta to znači za svet?

Američko ministarstvo odbrane (Pentagon) odlučilo je da direktno investira 400 miliona dolara u domaću proizvodnju retkih minerala, što je potez bez presedana koji naglašava strateški značaj ovih sirovina. Ovom investicijom Pentagon stiče oko 15% udela u kompaniji MP Materials, vlasniku jedinog aktivnog rudnika retkih zemalja u SAD. Cilj je da se ubrza izgradnja američkog lanca snabdevanja ovim kritičnim mineralima i smanji zavisnost od uvoza, pre svega iz Kine.

Zašto su kritični minerali važni?

Kritični minerali obuhvataju niz sirovina (poput retkih zemnih elemenata, litijuma, kobalta, nikla i drugih) koje su od presudne važnosti za savremenu tehnologiju, privredu i odbranu. Bez njih je teško zamisliti proizvodnju visoke tehnologije i zelenu tranziciju. Neki ključni razlozi zašto su ovi minerali neophodni su:

• Vojna primena: Moderne odbrambene tehnologije oslanjaju se na retke minerale. Na primer, borbeni avion F-35 sadrži preko 900 funti (više od 400 kg) retkih elemenata u svojim sistemima. Još drastičnije, za svaku nuklearnu podmornicu klase Virginia potrebno je oko 9.200 funti (više od 4 tone) retkih zemnih metala. Ovi materijali su ključni za raketne sisteme, radare, vođene projektile i drugu naprednu vojnu opremu, ukratko, bez njih bi nacionalna odbrana bila ozbiljno oslabljena.

• Zelena tehnologija: Kritični minerali su srce zelene agende i energetske tranzicije. Litijum, kobalt i nikl su neophodni za baterije električnih vozila, dok su retki zemni elementi (poput neodimijuma i praseodimijuma) ključni za magnete u elektromotorima i generatorima vetroturbina. Na primer, jedan megavat snage vetroelektrane zahteva stotine kilograma retkih elemenata u svojim magnetima. Bez stabilnog snabdevanja ovim mineralima, masovna proizvodnja električnih automobila, obnovljiva energija i druge čiste tehnologije bile bi neizvodljive.

• Industrija i elektronika: Pametni telefoni, računari, medicinski uređaji, pa čak i kućni aparati, sadrže u sebi male količine retkih metala i drugih kritičnih minerala. Ovi elementi omogućavaju snažne magnete, poluprovodnike, baterije visokog kapaciteta i druge komponente bez kojih savremeni život ne bi bio moguć.
  

Kineska dominacija i rizici snabdevanja

Više od decenije, Kina dominira globalnim tržištem kritičnih sirovina. Ta zemlja kontroliše oko 55% svetske proizvodnje retkih zemnih elemenata i čak 85% kapaciteta njihovog preradjivanja. Drugim rečima, Kina je glavni izvor i “fabrika” za materijale koji ulaze u visokotehnološke proizvode širom sveta. Ovakva dominacija stvara strateški rizik za sve ostale zemlje, uključujući SAD i Evropu, zavisnost od jedne sile znači ranjivost u slučaju geopolitičkih tenzija.

Vašington već godinama smatra ovu zavisnost pretnjom nacionalnoj bezbednosti. Nedavno su se te bojazni obistinile: u aprilu 2025. Peking je uveo stroga ograničenja na izvoz sedam vrsta retkih metala i magneta napravljenih od njih, kao odgovor na trgovinske sporove. Posledice su bile trenutne i dramatične, u samo dva meseca kineski izvoz magneta pao je za 75%, što je izazvalo velike poremećaje u auto-industriji i sektoru odbrane na globalnom nivou. Nekoliko velikih svetskih proizvođača automobila moralo je privremeno da zaustavi proizvodnju zbog nestašice ovih komponenti. Ovaj potez Kine pokazao je kako kontrola nad ključnim resursima može postati ekonomsko oružje: zemlje koje nemaju sopstvene izvore mogu bukvalno ostati paralisane kada se slavina zavrne.

Američki odgovor: ulaganja u domaće resurse

Sjedinjene Države su shvatile da je diversifikacija snabdevanja i oslanjanje na domaće resurse od kritične važnosti. U proteklih nekoliko godina preduzeti su značajni koraci kako bi se pokrenula domaća proizvodnja kritičnih minerala. Pentagon je od 2020. uložio već preko 430 miliona dolara u različite projekte uspostavljanja američkog lanca snabdevanja retkim zemljama od eksploatacije rude, preko njenog odvajanja i prerade, do finalne proizvodnje magneta.

Najnovija investicija Pentagona od 400 miliona dolara u MP Materials predstavlja kulminaciju tog napora. Ovom investicijom država postaje najveći akcionar kompanije, obezbeđujući i pravo otkupa celokupne buduće proizvodnje magneta u narednih 10 godina za potrebe odbrane. Takođe, ugovorom je zagarantovana minimalna otkupna cena od $110 po kilogramu za ključni legirajući materijal (neodimijum-praseodimijum), čime se domaći proizvođač štiti od mogućeg obaranja cena od strane kineskih konkurenata. To je strateški potez: dugoročni ugovor i garantovana cena omogućiće američkim firmama da pouzdano ulažu u kapacitete, bez straha da će ih jeftini kineski izvoz izbaciti iz posla.

Visoki zvaničnici u Vašingtonu otvoreno ističu da je jačanje sopstvenih kapaciteta za kritične minerale prioritet. Doug Burgum, ministar unutrašnjih poslova SAD, naglasio je da Amerika mora da se "vrati u igru" kada je reč o rudarstvu, upozorivši da "ako to ne učinimo kao zemlja, bićemo prepušteni na milost i nemilost drugih koji kontrolišu naše lance snabdevanja". Ova promena paradigme najbolje oslikava zaokret, posle decenija oslanjanja na uvoz, država je spremna i da direktno ulaže kapital u rudarske projekte od nacionalnog interesa, što se dešava vrlo retko osim u vanrednim situacijama.

Globalna trka za kritičnim sirovinama

SAD nisu usamljene u nastojanju da obezbede sigurno snabdevanje kritičnim materijalima. Širom sveta vodi se tiha trka za kontrolu nad rudnicima i zalihama ovih sirovina, koje će u velikoj meri odrediti ekonomsku i tehnološku moć država u 21. veku. Mnoge zapadne zemlje poslednjih godina donose strategije i zakone kojima podstiču domaću proizvodnju i saveznička partnerstva za nabavku kritičnih minerala, kako bi smanjile oslanjanje na kineski lanac snabdevanja.

Evropska unija je, recimo, usvojila Zakon o kritičnim sirovinama (CRMA) sa ciljem da do 2030. značajan deo svojih potreba za ovim resursima pokriva iz evropskih izvora. EU je prepoznala litijum, retke zemlje i kobalt kao strateške materijale potrebne za električne automobile i skladištenje energije, te nastoji da diversifikuje nabavku. Iako Evropa trenutno uglavnom zavisi od uvoza (uključujući i uvoz iz Kine), neke članice i susedne zemlje imaju značajne rezerve.

Srbija se našla u centru pažnje evropske strategije zahvaljujući ogromnom nalazištu litijuma u dolini Jadra. Procene govore da Jadar sadrži dovoljno litijuma da napaja milion električnih vozila i podmiri čak četvrtinu ukupne potražnje Evrope za ovim metalom. Ovo ležište je jedno od najvećih u Evropi i svrstalo bi Srbiju među ključne igrače na mapi kritičnih sirovina, potencijalno doprinoseći sigurnijem snabdevanju evropske industrije baterija i zelenih tehnologija. Nije iznenađenje da je ovaj projekat uvršten u planove EU kao deo napora da se smanji velika zavisnost od Kine.

Naravno, razvoj ovakvih projekata mora ići ruku pod ruku sa brigom o životnoj sredini i lokalnim zajednicama. Međutim, primeri iz sveta pokazuju da je održivo rudarenje moguće uz moderne standarde, dok alternativna, i nemanje sopstvenih resursa, nosi rizik ekonomske ucene i kočenja razvoja zelenih tehnologija. Balansiranje između ekoloških zahteva i tehnoloških potreba biće izazov za sve države, ali odustajanje оd iskorišćavanja vlastitih potencijala moglo bi dugoročno ostaviti čitave regione u zaostatku.

Potez Pentagona da uloži stotine miliona dolara u američki rudnik retkih minerala jasno pokazuje koliko su kritične sirovine postale strateško pitanje. One više nisu samo roba na tržištu, pretvorile su se u geopolitičko oružje i osnovu za nacionalnu sigurnost, industrijski razvoj i zelenu budućnost. Dok Kina i dalje drži monopol nad većinom proizvodnje, zapadne zemlje ubrzano traže načine da izgrade nezavisne lance snabdevanja.

Za širu javnost, ova tema možda deluje tehnički ili udaljeno, ali njen značaj je teško preceniti. Bilo da se radi o bateriji električnog automobila ili odbrambenim sistemima koji čuvaju mir, sudbina modernog sveta umnogome zavisi od malih, neupadljivih minerala iz utrobe zemlje. Zato je važno razumeti da diskusija o "kritičnim sirovinama" nije puki ekonomski ili rudarski problem, već pitanje koje dotiče sve nas od svakodnevne tehnologije koju koristimo, preko radnih mesta i ekonomskog napretka, do globalne bezbednosti i klimatskih ciljeva.

Jedno je sigurno: ko obezbedi stabilno i odgovorno snabdevanje ovim resursima, imaće ključnu prednost u decenijama koje dolaze. Upravo zato investicije poput ove Pentagonove i slične inicijative širom sveta predstavljaju ulaganje u sigurniju i održiviju budućnost.