Mitovi o Jadru: zašto su mnogi poverovali lažima o litijumu

Evropa i litijumska trka

Dok se Srbija suočava sa polemikama, Evropa ubrzano razvija sopstvene kapacitete za proizvodnju litijuma. U Portugaliji je projekat Barroso Lithium već proglašen strateškim, a u Finskoj kompanija Keliber gradi rafineriju litijuma u Kokoli. Nemačka razvija projekat Vulcan, „zero-carbon“ litijum iz geotermalnih izvora, dok je u Češkoj, na ležištu Cinovec, otkrivena najveća evropska rezerva litijuma.

Ovi primeri jasno pokazuju da je energetska tranzicija nemoguća bez ovog ključnog metala. Zato je važno da i o projektu Jadar govorimo otvoreno, oslanjajući se na proverene činjenice, a ne na strah.

Mit 1: „Sumporna kiselina će iscuriti i uništiti reke”

Jedna od najčešćih tvrdnji jeste da će se u Jadru koristiti sumporna kiselina na 250°C, koja će isparavati i zagađivati okolinu. Naučni podaci govore suprotno, prema analizi prof. Branislava R. Simonovića (Institut za opštu i fizičku hemiju, Beograd) proces se odvija u zatvorenim posudama, na kontrolisanoj temperaturi od oko 90°C, uz preciznu regulaciju pH vrednosti i emisija.

Otpadne vode prolaze kroz pet faza prečišćavanja ultrafiltraciju, nanofiltraciju, reverznu osmozu i jonsku izmenu pre nego što se vrate u reku Jadar.

• Ultrafiltracija: Uklanjaju se suspendovane čvrste materije, proteini, koloidi i makromolekuli.

• Nanofiltracija: Uklanjaju se mikroorganizmi, teški metali i delimično soli.

• Reverzna osmoza: Uklanja se 95% do 99% soli i većina organskih i neorganskih materija.

• Jonska izmena: Uklanjaju se joni (kao što su teški metali) i omekšava se voda.

• Mineralizacija: Vodi se vraćaju minerali i na kraju se prilagođava njen pH.
  

Tek nakon mineralizacije na nivoe karakteristične za prirodni tok reke voda se ispušta u prirodu.

Analize čvrstog otpada pokazuju da su koncentracije teških metala i do hiljadu puta niže od granica propisanih EU i američkim standardima.

Mit 2: „Cela okolina postaće pustinja”

Često se iznose tvrdnje da će Loznica, Valjevo, Šabac, pa čak i Beograd, ostati bez vode, a poljoprivreda biti uništena. Činjenice pokazuju da planirana površina projekta iznosi oko 300 hektara, što je svega 1% površine Jadra, poređanja radi to je površina Novi Beograd Bloka 45.

Prema Popisu poljoprivrede 2023. (Republički zavod za statistiku), prosečna veličina poljoprivrednog gazdinstva u Vojvodi ma oko 11-12 ha zemlje

Takođe, spominjalo se da je za jednu tonu litijuma potrebno 500 kubnih metara vode, dok je stvarna procena potrošnje 8-9 kubnih metara. Dobar deo obuhvata čini i ranije degradirano zemljište, pogođeno starim rudarskim aktivnostima. Projekat predviđa zatvoreni sistem vode odnosno korišćenje reciklirane rudničke vode i višestepenog prečišćavanja (ultrafiltracija, reverzna osmoza) umesto crpljenja ogromnih količina čiste vode.

Poređenja radi, projekat Barozo u Portugaliji, koji je Evropska komisija uvrstila među 47 strateških projekata za obezbeđenje kritičnih sirovina u EU, razvija se u području sa bogatom poljoprivrednom tradicijom i statusom Globalno značajnog poljoprivrednog nasleđa (GIAHS). Ta oblast je poznata po pčelarstvu i tradicionalnim poljoprivrednim aktivnostima, a deo projekta se nalazi i u okviru zone pod zaštitom Natura 2000. Projekat podrazumeva rudnike otvorenog kopa, koji imaju znatno veći uticaj na životnu sredinu od podzemnog rudnika kakav bi bio u Jadru. Slično tome, rudnik litijuma Greenbushes u Australiji uspešno funkcioniše u gusto pošumljenom kraju, paralelno sa vinogradarstvom i drugim poljoprivrednim delatnostima.

Postoje i brojni drugi litijumski projekti širom Evrope u Nemačkoj, Francuskoj i Finskoj, koji su locirani u urbanim područjima ili blizu zaštićenih zona, a u kojima se lokalno stanovništvo i dalje bavi poljoprivredom. Ovi primeri jasno pokazuju da eksploatacija litijuma i poljoprivreda mogu da koegzistiraju bez međusobnog ugrožavanja.

Mit 3: „Litijum je otrov koji ubija”

Litijum jeste reaktivan metal, ali u prirodi ne postoji u slobodnom stanju već u mineralima i solima. Njegove soli se već decenijama koriste u farmaceutskoj industriji za lečenje bipolarnih poremećaja i smanjenje suicidnosti. Koristi se i u proizvodnji stakla, keramike i specijalnih legura. Smrtonosna doza za čoveka meri se u gramima čistog litijuma, dok su količine koje se mogu naći u vodi i zemljištu višestruko niže. Istraživanja u SAD, Japanu, Austriji i Grčkoj pokazala su da čak i male koncentracije litijuma u vodi koreliraju sa smanjenjem nasilja i samoubistava.

Zašto su se netačne tvrdnje tako brzo proširile?

Deo javnosti poverovao je u najdramatičnije scenarije iz nekoliko razloga:

• Nepoverenje u institucije - dugogodišnja skepsa prema državnim organima i procesima stvorila je strah i otpor prema novim investicijama.

• Prirodna sklonost ka teorijama zavere - u neizvesnim okolnostima ljudi su skloni da veruju u najgore scenarije.

• Širenje senzacionalnih poruka - javne ličnosti, društvene mreže i deo influensera doprineli su lavini negativnih sadržaja. Pojedinci su čak izgradili čitave karijere i prepoznatljivost upravo na širenju dezinformacija i zastrašivanju građana, što i danas nastavljaju da rade. Emocionalne slike „otrovane Drine” i „hiljada raseljenih sela” deluju snažnije od brojki i tehničkih podataka.

• Orkestrirana kampanja - deo medija sistematski koristi temu litijuma radi privlačenja gledanosti i političke borbe, što dodatno pojačava paniku.

• Percepcija privatnih kompanija - u društvu koje je dugo bilo komunističko, i dalje je ukorenjeno uverenje da se samo država sme baviti velikim projektima. Zbog toga je javnost podložna manipulacijama u kojima se svaka privatna kompanija unapred predstavlja kao loša i opasna.
  

Sve to je dodatno pojačano činjenicom da je, prema analizi medija, u samo dve godine objavljeno više od 15.000 negativnih tekstova o litijumu i Jadru.

Šira perspektiva i kako su drugi pristupili ovome?

Dok se Srbija suočava sa mitovima, dezinformacijama i orkestriranom kampanjom u kojoj se projekat često koristi za političke obračune i dnevne svrhe, u Evropskoj uniji situacija izgleda drugačije. Tamo se litijumski projekti razvijaju u skladu sa strogim standardima i uz širok dijalog sa lokalnim zajednicama, pa činjenice lakše dolaze do ljudi.

U Portugaliji, Finskoj, Nemačkoj i Češkoj projekti su deo evropske Strategije za kritične sirovine, koja predviđa da do 2030. godine najmanje 10% litijuma mora dolaziti iz domaće proizvodnje. Upravo zato, umesto da budu tema političkih nadmetanja, ti projekti se povezuju sa ciljevima zelene tranzicije i predstavljaju ključni korak ka smanjenju zavisnosti Evrope od uvoza.

Za razliku od tog pristupa, u Srbiji je širenje neistina i politizacija teme učinilo da naučne činjenice teže dođu do javnosti, pa je deo građana ostao pod uticajem straha i pogrešnih predstava.

Kako dalje u Srbiji?

Litijum nije „otrov koji ubija”, već ključni element energetske budućnosti. Njegova eksploatacija nosi određene rizike, ali i ogroman potencijal pod uslovom da se sprovodi po najvišim ekološkim standardima.

Prvi korak za Srbiju jeste da se formira interdisciplinarna radna grupa sastavljena od stručnjaka iz različitih oblasti rudara, hemičara, hidrogeologa i biologa koja bi, na osnovu naučnih činjenica, dala konačnu ocenu o projektu.

Ako Evropa može da razvija sopstvene kapacitete po strogim regulativama, može i Srbija.

Važno je da prestanemo da verujemo u mitove i donosimo odluke zasnovane na nauci.