Litijum: nova geopolitička trka za Evropu

Dok Evropa govori o zelenoj tranziciji, Sjedinjene Države je već pretvaraju u instrument strateške moći. Novi izveštaj Evropskog parlamenta o odbrambenoj industrijskoj bazi SAD-a i EU razotkriva koliko je Stari kontinent ranjiv kada su u pitanju kritične sirovine, litijum, kobalt i retke zemlje, bez kojih nema ni odbrane, ni energetike, ni digitalne suverenosti.

Odbrambena moć počinje u rudniku

Američka odbrambena industrija danas okuplja više od 60.000 kompanija i 1,17 miliona zaposlenih, a pet giganata Lockheed Martin, RTX, Boeing, Northrop Grumman i General Dynamics, kontrolišu trećinu svih ugovora Ministarstva odbrane SAD. U 2024. godini američka vojna potrošnja iznosila je 935 milijardi dolara, ili 3,21% BDP-a, dok je ukupna potrošnja 27 zemalja članica EU iznosila svega 343 milijarde evra, gotovo tri puta manje.

Evropa ne zaostaje samo po budžetu, već i po industrijskoj strukturi. Dok SAD imaju jedinstvenog kupca (Pentagon), Evropa ima 27 različitih sistema nabavke, često bez koordinacije i zajedničkih standarda.

Rezultat je fragmentirana odbrambena baza, višestruke vrste oružja i rascepkan lanac snabdevanja koji zavisi od uvoza iz Kine i SAD.

Kina drži ključeve

Najveći izazov američke (a samim tim i evropske) odbrambene industrije jeste zavisnost od kineskih sirovina.

Prema izveštaju, 70% retkih zemalja koje SAD uvoze dolazi iz Kine, a čak 93% jedinjenja itrijuma, ključnog za radare i laserske sisteme, potiče iz kineskih postrojenja. Kina kontroliše 90% globalne prerade retkih zemalja, čime faktički drži svetsku industriju visoke tehnologije od mikročipova do oružanih sistema pod svojom ekonomskom polugom.

Nakon što je Peking 2025. ograničio izvoz sedam ključnih elemenata, američka vlada je reagovala ulaganjima od milijardu dolara u domaće zalihe litijuma i drugih kritičnih minerala. Evropa, međutim, takvu strategiju još nema.

“Buy American” i tek začeti “Buy European”

Dok Vašington svojom strategijom “Buy American” štiti domaće kompanije i resurse, Evropa tek sada formuliše sličan pristup “Buy European”. Nova Evropska odbrambena industrijska strategija (EDIS), usvojena 2024, postavlja jasne ciljeve:

• do 2030. godine, 50% nacionalnih nabavki da bude usmereno na evropske dobavljače,

• 40% novih sistema da se razvija zajednički među članicama,

• najmanje 35% trgovine oružjem unutar EU da se odvija među evropskim proizvođačima.

Program EDIP, vredan 1,5 milijardi evra, trebalo bi da bude prvi korak ka tim ciljevima i da otvori prostor za zajedničke projekte, uključujući i saradnju s ukrajinskim proizvođačima.

Litijum kao strateški resurs

U eri elektrifikacije i digitalizacije, litijum postaje nova nafta. On je neopodan osnov baterija za električna vozila ali i za vojne dronove, komunikacione sisteme i skladištenje energije u bazama. Bez stabilnog i “evropskog” lanca snabdevanja, ni energetska ni bezbednosna politika Unije ne mogu biti samostalne. Zato su projekti poput Jadara u Srbiji, Barrosa u Portugalu ili Kelibera u Finskoj važniji nego ikad, jer nisu samo ekonomski rudarski interesi u pitanju već su oni i temelji buduće evropske strateške autonomije.

Bez litijuma nema suvereniteta

Evropski parlament jasno poručuje da bez sopstvenih resursa nema ni suverenosti.

Ako je čelik simbolizovao moć industrijske revolucije, litijum, kobalt i retke zemlje simbolizuju moć digitalnog i odbrambenog doba.

Evropa mora da uloži u sopstveni lanac snabdevanja od rudarstva i prerade do inovacija, kako ne bi postala zavisna od tuđih ekonomskih i političkih odluka. U novom svetu gde su minerali postali oružje, geologija je geopolitika.