Litijum, kobalt i moć: SAD kreće protiv kinesko-ruske hiperprodukcije

Američki senatori Bill Hagerty i Catherine Cortez Masto predstavili su dvostranački predlog zakona Restoring American Mineral Security Act (RAMS) radi jačanja sigurnosti snabdevanja kritičnim mineralima u SAD i kod saveznika. Ovaj zakon odgovara na praksu Kine i Rusije koje preplavljuju globalno tržište jeftinim sirovinama i veštački obaraju cene kako bi zadržale kontrolu nad strateškim resursima.

Takođe, američki predsednik Donald Tramp je zatražio da njegova administracija dobije do 10% vlasničkog udela u kompaniji Lithium Americas, nosiocu projekta Thacker Pass u Nevadi, najvećeg planiranog rudnika litijuma u SAD. Istovremeno, u toku su pregovori oko kredita američkog Ministarstva energetike vrednog 2,26 milijardi dolara, namenjenog razvoju ovog strateškog nalazišta.

Kritični minerali poput litijuma, retkih zemnih metala, kobalta i nikla su neophodni za baterije, električna vozila, elektroniku i odbrambene tehnologije, zbog čega kineska ili ruska dominacija predstavlja ozbiljan bezbednosni rizik.

RAMS zakon: alijansa za kritične minerale

RAMS predlaže stvaranje savezničke Alijanse za kritične minerale. Zemlje članice ukinule bi međusobne carine na navedene sirovine, a uvele povišene tarife i druge mere protiv onih koji nelojalno obaraju cene (ciljajući pre svega Kinu). Prihodi od tih carina ulagali bi se u rudarske projekte u SAD i partnerskim državama.

Senator Hagerti naglašava da Peking upravo poplavom jeftinih minerala nastoji da potkopa američku industriju i stekne uticaj nad Zapadom. To je, ističe senatorka Kortez Masto, pitanje nacionalne bezbednosti koje zahteva “ujedinjen globalni front” kako Kina ne bi nepravedno diktirala tržište dok SAD i saveznici povećavaju sopstvenu proizvodnju.

Kinesko-ruska dominacija i posledice hiperprodukcije

Kina danas kontroliše glavninu svetskih kritičnih minerala i prerađuje oko 60% ukupnog litijuma i kobalta i drži preko 90% kapaciteta za preradu grafita i retkih zemalja. Takva dominacija omogućava Pekingu da diktira lance snabdevanja za čistu energiju.

Rusija se takođe uključuje u ovu trku. Iako tek treba da pokrene ozbiljniju eksploataciju, Rusija ima velike rezerve litijuma (procena ~1 milion tona) i planira industrijsku proizvodnju do 2030. godine kako bi smanjila oslanjanje na uvoz. „Još ne kopamo litijum... i mogli smo to učiniti pre 10 ili 15 godina“, kritikovao je početkom 2025. predsednik Vladimir Putin tempo razvoja domaćih nalazišta, poručivši da Rusija mora razviti sopstvenu proizvodnju svih strateških minerala.

Kineska politika hiperprodukcije već je oborila cene na globalnom tržištu: cena litijuma pala je za preko 80% od 2022. godine, a i nikl, kobalt i grafit su pojeftinili 10–20%. Veštački niske cene guše konkurenciju i obeshrabruju ulaganja u nove rudnike van Kine.

Posledice se osećaju širom sveta. Projekti u nastajanju postaju finansijski rizični. Veštački niske cene na svetskom nivou, otežavaju državama sa rezervama da pokrenu novu proizvodnju kritičnih minerala zbog toga je potreban novi pristup.

Fatih Birol, turski ekonomista i energetski ekspert rođen 1958. godine, od 2015. obavlja funkciju izvršnog direktora Međunarodne agencije za energiju (IEA). U nedavnom tekstu za TIME, Birol je povukao paralelu između naftne krize iz 1973. godine i današnje borbe za kritične minerale.

Podsetio je da su tada zapadne zemlje, predvođene Henrijem Kisindžerom, osnovale IEA i stvorile zajedničke rezerve nafte kako bi se zaštitile od ucena proizvođača. Danas, tvrdi Birol, isti pristup je potreban u oblasti litijuma, kobalta, grafita i drugih sirovina.

Ovi minerali su temelj zelene tranzicije od baterija i elektroenergetskih mreža do vetroturbina i solarnih panela ali su neophodni i za moderne tehnologije poput AI čipova, avionskih motora i odbrambenih sistema. Problem je u tome što Kina kontroliše oko 70% globalne prerade najvažnijih strateških minerala, a polovina njih podleže nekakvim izvozno-kontrolnim merama koje je uvela Komunistička partija. Bez međunarodnog delovanja i diverzifikacije lanca snabdevanja, upozorava Birol, svet rizikuje novu „krizu kritičnih minerala“, sličnu onoj kada je nafta korišćena kao političko oružje.

Sve ovo naglašava da je razvoj pouzdanih domaćih i savezničkih izvora kritičnih sirovina pitanje ne samo ekonomske, već i nacionalne bezbednosti. Ako Zapad ne pronađe način da diversifikuje lance snabdevanja i smanji zavisnost od Kine i Rusije, rizikuje da čitava energetska tranzicija i tehnološki razvoj budu talac geopolitičkih rivala. Zato borba za litijum, kobalt i retke metale danas predstavlja borbu za stratešku autonomiju i budućnost globalne stabilnosti.