Kina drži 70% tržišta: da li svet postaje talac njenog litijuma i grafita?

Kada je svet 1973. doživeo naftni šok, zemlje su se udružile i stvorile mehanizme kako bi obezbedile stabilno snabdevanje energijom. Danas, pedeset godina kasnije, suočavamo se sa sličnim izazovom – ovog puta sa kritičnim mineralima bez kojih nema električnih automobila, baterija, vetroparkova niti solarnih panela.

Source: elements.visualcapitalist.com

Litijum, kobalt, retke zemlje i grafit čine osnovu zelene tranzicije, ali njihova proizvodnja i prerada su koncentrisane u malom broju država, sa Kinom kao vodećim rafinerom sa udelom od čak 70%. Ovakva zavisnost nosi ogromne rizike: svaka kriza ili geopolitički sukob može zaustaviti lance snabdevanja i blokirati ključne industrije. Nedavno ograničenje kineskog izvoza retkih zemalja već je pogodilo autoindustriju u Evropi i SAD.

Uprkos julskoj najavi Pekinga da će ubrzati izdavanje dozvola, manje od 25% evropskih zahteva za izvoz retkih zemalja je odobreno. Automobilska i čip industrija već beleže kašnjenja i obustave rada, dok evropske kompanije upozoravaju da bi gubici mogli dodatno rasti ako Kina ne ublaži kontrolu.

Ko proizvodi i prerađuje ključne minerale?

Kritični minerali poput litijuma, kobalta, retkih zemalja, nikla i grafita od suštinskog su značaja za baterije, električna vozila i obnovljive izvore energije. Međutim, njihova proizvodnja je veoma koncentrisana u nekoliko zemalja, a prerada (rafinisanje) često dominira jedna zemlja, a to je Kina.

• Litijum: Više od polovine svetskog litijuma dolazi iz Australije (~52%), a ostatak iz Latinske Amerike – Čile (~22%) i Argentina – i Kine (~15%). Ipak, Kina prerađuje oko 60% litijuma u hemikalije za baterije.

  
  

• Kobalt: Oko 75% svetske rude kobalta potiče iz DR Konga, dok se većina prerade odvija u Kini.

• Retke zemlje: Kina obezbeđuje 60–70% svetske eksploatacije i čak 90% prerade.

• Nikal: Indonezija drži skoro polovinu globalne proizvodnje zahvaljujući zabrani izvoza rude i ubrzanom razvoju topionica. Filipini, Rusija i Australija dele ostatak.

• Grafit: Čak 79% globalne produkcije i preko 90% prerade u materijal za anode baterija odvija se u Kini.

Geopolitički rizici i „resursni nacionalizam“

Ovako velika zavisnost od uskog broja zemalja čini lance snabdevanja ranjivim. Kina dominira preradom od 50% do 90% u zavisnosti od metala i već je pokazala spremnost da koristi resurse kao geopolitičko oružje. Restrikcije na izvoz grafita 2023. godine upozorile su industriju na mogućnost nestašica, dok je slična situacija nastala 2010. kada je Kina ograničila izvoz retkih zemalja Japanu.

Osim toga, resursni nacionalizam komplikuje globalno tržište. Indonezija je zabranom izvoza sirovog nikla naterala kompanije da ulažu u lokalnu preradu. Iako je to ojačalo domaću ekonomiju, istovremeno je smanjilo globalnu ponudu.

Kako svet reaguje?

Da bi se smanjili rizici, zemlje uvode strategije diversifikacije.

• Evropska unija je usvojila Critical Raw Materials Act, kojim do 2030. želi 10% domaće proizvodnje, 40% prerade unutar EU i 25% potrošnje iz reciklaže.

• SAD kroz IRA zakon stimulišu domaću proizvodnju i sklapanje partnerstava sa saveznicima. Formiran je i Minerals Security Partnership sa EU, Japanom i drugim zemljama.

• Japan i Južna Koreja povećavaju strateške rezerve, dok auto-industrija sve češće direktno ulaže u rudnike i preradu.

Reciklaža takođe dobija na značaju – uz dovoljno ulaganja, mogla bi pokriti do 40% potražnje za kobaltom i bakrom i oko 25% za litijum i nikal do 2030.

Rastuća potražnja

Potražnja za kritičnim mineralima u poslednjih pet godina se više nego udvostručila. Do 2030. očekuje se da će biti 3 puta veća nego danas, a litijum bi mogao porasti i do 6 puta zahvaljujući masovnom prelasku na električna vozila.

https://market.us/report/rare-earth-metals-market/

Projekcije pokazuju da će svetu do 2030. trebati preko 3 miliona tona litijum-karbonata godišnje, dok je 2021. proizvodnja bila tek 0,54 miliona tona, sa obzirom da razvoj novih rudnika traje 5–15 godina, realan je rizik da ponuda ne isprati potražnju. Bez brzih i koordinisanih akcija, zelena tranzicija može postati talac geopolitike.

Ako želimo sigurnu budućnost i stabilan prelazak na čistu energiju, moramo ponoviti lekciju iz sedamdesetih: samo saradnja, diverzifikacija i inovacije mogu garantovati sigurnost snabdevanja.

Kritični minerali su nova nafta njihovo osiguranje je pitanje ne samo ekologije, već i ekonomske i nacionalne bezbednosti.