Hibridni rat i kritične sirovine: zašto su ključne za zelenu agendu Evrope

U savremenom geopolitičkom okruženju ratovi se ne vode samo na frontu oni se vode i ispod praga otvorenih sukoba, kroz sajber napade, dezinformacije, energetske pritiske i prekide u lancima snabdevanja. Taj fenomen nazivamo hibridnim ratom. U tom strateškom okruženju, kritične sirovine, litijum, kobalt, retke zemlje, grafit i drugi postaju oružje strukturalne mreže moći i zavisnosti pored toga što su ekonomski resursi.

Za Evropu, koja teži zelenoj tranziciji kroz električna vozila, obnovljive izvore energije i digitalizaciju, kontrola nad kritičnim sirovinama predstavlja centralni stub strateške otpornosti. Bez pouzdanih, diversifikovanih i održivih lanaca snabdevanja, ambicije „Evrope koja je prva klimatski neutralna kontinent“ ostaju na papiru.

Geopolitička ranjivost Evrope

Evropa je dugo bila neto uvoznik kritičnih sirovina. Prema podacima EU, mnoge od tih sirovina su duboko koncentrisane u jednoj ili dve zemlje o čemu govori da najveći deo teških retkih zemalja koje EU koristi potiče iz Kine, dok značajan udeo litijuma, kobalta, grafita i drugih zavisi od nekoliko izvoznika gotovo 70%.

Takva koncentracija predstavlja strateški rizik: u slučaju međunarodnog konflikta, embarga, prekida transportnih ruta ili političkih pritisaka, snabdevanje može biti prekinuto. Upravo to je tipično oruđe hibridnog rata, destabilizacija kroz otežani pristup resursima, ne kroz direktne napade, već kroz „pritiske koje ne vide svi“(NATO rečnik: pressures below the threshold of visibility).

Kritične sirovine u strategiji odbrane i zelene agende

Evropska unija je razumela ovu vrstu ranjivosti i uvela Critical Raw Materials Act (CRMA), koji je stupio na snagu 2024. godine. Zakon postavlja ambiciozne ciljeve za 2030: da EU sama obezbedi najmanje 10 % svojih potreba za ekstrakcijom, 40 % u preradi i 25 % reciklažom, i da zavisnost od jedne treće zemlje na bilo kojem relevantnom stepenu prerade ne prelazi 65%. Osim ekonomske i energetske dimenzije, mnoge od ovih sirovina imaju primenu u odbrambenoj industriji, u avionima, radarskim sistemima, vojnim baterijama, satelitskoj tehnologiji. Tako se linije između zelene tranzicije i strateške bezbednosti sve više preklapaju.

Hibridni rat i ekonomska autonomija

Kad Ursula von der Leyen govori o hibridnim pretnjama koje ciljaju na razbijanje poverenja, dezinformacije i destabilizaciju, te pretnje ne dolaze samo iz bombi i tenkova, one se manifestuju i kroz ekonomske pritiske, prekide u snabdevanju i ucene koje koriste ranjivosti domaćih sistema. Kritične sirovine su jedan od ključnih kanala putem kojih se ta ucena može vršiti.

Evropa mora da razvije ne samo vojnu, nego i stratešku industrijsku odbranu samostalne kapacitete za eksploataciju, preradu, reciklažu i diverzifikovane tokove sirovina. Time aktivišemo otpornost koja sprečava da naši klimatski ciljevi postanu taoci geopolitičkih ravanih borbi.

Izazovi i dileme

Ipak, implementacija nije laka. Projekti eksploatacije i prerade su skupi, dugoročni i često usporeni birokratskim procedurama.

Preuzeto Jacques Delors Centre | Hertie School

Drugi rizik je da se CRMA, iako zamišljen kao alat zelene autonomije, koristi i za jačanje vojne komponente. Već sada oko 26 od 34 materijala iz liste EU imaju relevantnu primenu u odbrambenim sistemima, a proces odabira „strateških projekata“ izaziva sumnje u transparentnost i pravdu.

Potreba za evropskim javnim finansiranjem

Odbor za kritične sirovine treba da raspolaže značajnim budžetom namenjenim podršci strateškim projektima i deljenju administrativnih i finansijskih rizika. Države članice treba da dobiju sredstva za stalno osoblje ili pomoć putem projektnih angažmana iz institucija EU, kako bi se obezbedili kapaciteti za javne konsultacije, procedure ublažavanja uticaja i kompenzacije u kraćem roku. Time bi države imale mogućnost da nadgledaju usklađenost strateških projekata sa zakonodavstvom o zaštiti životne sredine, ljudskim pravima i lokalnim propisima.

Pored toga, implementacioni partneri programa InvestEU trebalo bi da dobiju kapitalnu ili garancijsku podršku od strane Odbora, kako bi unapredili ulaganja u evropski lanac vrednosti kritičnih sirovina. Na taj način bi mogli direktno da kreditiraju strateške projekte, bez narušavanja sopstvenih poslovnih modela, dok bi istovremeno raspolagali sredstvima za uvođenje uslovljenosti finansijske pomoći i pravedniju raspodelu rizika i koristi između investitora i evropske javnosti.

Razvijanje domaćeg lanca vrednosti kritičnih sirovina jeste evropsko javno dobro, ali ne mogu sve države članice same da sprovedu neophodna ulaganja. Projekti rudarenja, prerade i ekstrakcije trebalo bi da se realizuju u regionima gde najviše doprinose ukupnom evropskom lancu vrednosti. Zato teritorijalna raspodela investicija ne sme zavisiti od finansijskih i administrativnih kapaciteta pojedinačnih država, već mora biti podržana kroz zajednički evropski budžet, kako bi se obezbedio pravedan i uravnotežen razvoj širom kontinenta.

U eri hibridnog rata, snaga Evrope neće se meriti brojem tenkova, već sposobnošću da održi kritične lance snabdevanja i smanji zavisnost od spoljnih centara moći. Kina to danas jasno pokazuje kroz birokratske pritiske i posebne izvozne licence za kritične sirovine, kojima usporava izvoz i testira evropsku otpornost. Zelena agenda i bezbednost postaju neraskidivo povezane: ko drži litijum, grafit i retke zemlje, drži i deo strateškog uticaja.