Francuska i retki metali: Može li EU bez Kine?

Evropska unija ubrzano se suočava sa pitanjem: može li obezbediti dovoljno retkih metala za zelenu tranziciju, a da ne zavisi od uvoza iz Kine? Ovi metali poznati i kao retke zemlje, ukupno 17 elemenata ključni su za moderne tehnologije, a nalaze se u pametnim telefonima, električnim automobilima, vetrogeneratorima, medicinskim skenerima, pa čak i u odbrambenim sistemima. Međutim, Kina trenutno dominira tržištem, obezbeđujući oko 70% svetske eksploatacije retkih metala i čak 90% njihovog preradnog kapaciteta. To znači da je gotovo sva evropska potražnja za ovim materijalima oslonjena na uvoz, realnost koju EU nastoji da promeni kako bi zaštitila i svoju ekonomsku i ekološku budućnost.

Solvay

Evropa u trci za retkim metalima

Svesna strateškog značaja ovih sirovina, EU je prošle godine usvojila novi zakon o kritičnim sirovinama (Critical Raw Materials Act), koji postavlja ambiciozne ciljeve do 2030. godine. Plan je da se do kraja decenije najmanje 10% evropskih potreba za kritičnim sirovinama namiri iz domaćih rudnika, 40% kroz domaću preradu, a 25% reciklažom. Time bi se zavisnost od uvoza smanjila i stvorio sopstveni, održiv lanac snabdevanja za zelenu industriju. Ipak, ostvariti ove ciljeve biće izazovno, trenutno u Evropi nema aktivnih rudnika retkih metala, a svega dva postrojenja bave se njihovom preradom (jedno u Estoniji, drugo u Francuskoj). Upravo zato je u fokusu fabrike Solvay u Francuskoj, jedine u Evropi (i jedine van Kine) koja može da preradi svih 17 retkih elemenata.

Magacin fabrike Solvay u La Rošelu, jedinom postrojenju u EU koje može da preradi svih 17 retkih metala. Kompanija ubrzano širi kapacitete kako bi smanjila evropsku zavisnost od Kine

Solvay u La Rošelu – srce evropske prerade retkih metala

Na atlantskoj obali Francuske, u gradu La Rošelu, hemijska kompanija Solvay vodi pogon koji je decenijama prerađivao retke metale za različite industrije. Osnovan još 1948, ovaj kompleks je nekada bio među najvećima na svetu, snabdevajući tržište materijalima za katalizatore, televizore i elektroniku. Tokom 1980-ih, proizvodnja u La Rošelu je postavljala globalne cenovne standarde, ali je kasnije opala kako je Kina preuzela primat nudeći jeftinije i manje ekološke zahtevne procese. Danas Solvayjeva fabrika isporučuje oko 4.000 tona retkih oksida godišnje, što je sitan deo u poređenju sa 298.000 tona koliko izlazi iz kineskih pogona. Ipak, ova francuska fabrika sada doživljava preporod i smatra se ključnom za evropsku strategiju.

Podrškom države (oko 20 miliona evra u vidu poreskih podsticaja) i zapošljavajući preko 300 radnika, Solvay sprovodi ambicioznu modernizaciju pogona. Fabrika je dugo proizvodila retke metale i specijalnu hemiju, ali sada menja fokus ka magnetima materijalima za super-jake magnete neophodne u električnim vozilima, vetroturbinama, savremenoj elektronici i odbrambenoj industriji. U sklopu širenja kapaciteta najavljeno je da će već 2025. početi proizvodnja neodimijuma i praseodimijuma, dva ključna „retka“ metala za magnete, što dosad u EU nije bilo moguće. Time bi Solvay postao prva evropska adresa za magnete visoke snage, koji su do sada stizali uglavnom iz kineskih izvora. Cilj kompanije je da do kraja dekade obezbedi 20–30% evropskih potreba za prerađenim retkim metalima za magnete, mada rukovodstvo oprezno napominje da puna realizacija možda neće biti moguća pre 2030. godine.

Ova tranzicija nije jednostavna, Solvay ističe da je lanac od rudnika do gotovog magneta praktično potrebno nanovo izgraditi u Evropi. Za punu ekspanziju kapaciteta, fabrika traži dugoročne ugovore i garancije od kupaca kao što su evropski proizvođači automobila i turbine, kako bi investicija bila isplativa i kako bi evropski proizvođači bili spremni da plate nešto višu cenu za sigurniji, domaći izvor snabdevanja. Drugim rečima, Solvay računa na to da će rastuća potražnja potpomognuta zakonodavstvom EU stvoriti tržište koje više neće gledati samo najnižu cenu, već i poreklo i stabilnost isporuke retkih metala.

Bez rudnika kod kuće, reciklaža i novi projekti

Iako je Solvayjev pogon važan deo slagalice, sirovine za preradu moraju odnekud doći. Trenutno se retki metali za evropske fabrike uglavnom uvoze kao koncentrati ili poluprerađeni materijali (neretko opet iz Kine). U EU danas ne postoji nijedan aktivan rudnik retkih metala niti jedan gram ovih elemenata ne vadi se iz evropskog tla. Zato Evropa nastoji da iskoristi ono što već ima u otpadu: reciklaža starih električnih motora, turbina i elektronike prepoznata je kao brza pobeda. U Solvayju planiraju da prvo prerađuju retke metale dobijene reciklažom, procenjujući da bi se tako moglo podmiriti oko 30% evropskih potreba u dogledno vreme. Evropski stručnjaci potvrđuju da je cirkularna ekonomija ključno rešenje, stari magneti iz rashodovanih vetrogeneratora ili električnih vozila mogu se izdvojiti i ponovo pretvoriti u sirovinu za nove proizvode, čime se smanjuje i otpad i uvozna zavisnost.

Naravno, reciklaža sama neće biti dovoljna za eksplozivni rast potražnje. Kako evropska proizvodnja električnih automobila i obnovljivih izvora energije bude rasla, biće potrebni i novi izvori primarnih retkih metala. EU zato paralelno ulaže napore u razvoj rudarskih projekata širom kontinenta. Švedska je nedavno objavila otkriće velikog ležišta retkih zemalja na krajnjem severu (Kiruna), a projekat Norra Kärr u Švedskoj, kojim upravlja kanadska firma Leading Edge Materials, mogao bi obezbediti većinu teških retkih elemenata potrebnih EU. Taj projekat je, međutim, odložio pokretanje rudnika nakon što su lokalne zajednice izrazile zabrinutost zbog mogućeg zagađenja podzemnih voda kompanija je morala da redizajnira plan rudnika kako bi ublažila ekološki rizik.

U Norveškoj, privatna firma Rare Earths Norway istražuje ogromno nalazište Fen kod gradića Ulefosa, jedno od najvećih u Evropi. Procene su da Fen kompleks sadrži milione tona retkih oksida, možda dovoljno da pokrije čak trećinu buduće evropske potražnje. Ipak, taj poduhvat je tek u ranoj fazi, iako se planira mali pilot-rudnik već naredne godine, do punog kapaciteta i komercijalne eksploatacije moglo bi proći još desetak godina. Posebno je izazovno što se nalazište nalazi neposredno ispod jednog naselja, pa se planira takozvani „nevidljivi rudnik“, kopanje koso izdaleka, duboko pod zemljom, uz vraćanje dela jalovine nazad u iskopane šupljine kako bi se sprečilo narušavanje terena. Norveška, iako van EU, smatra se prirodnim partnerom u ovoj misiji i njeni zvaničnici ističu da Evropa ne sme ostati zaključana van lanca snabdevanja magneta, te da je ključno iskoristiti sopstvene resurse.

Pored ovih severnih projekata, Estonija ima značajnu ulogu u preradi retkih metala. U gradu Silaame se nalazi jedina druga evropska rafinerija retkih zemalja, kojom upravlja kanadska firma Neo Performance Materials. Taj pogon može da izdvoji oko 3.000 tona retkih oksida godišnje, uključujući i određenu količinu NdPr oksida, ključnog za magnete. Štaviše, Estonija će uskoro dobiti i prvu evropsku fabriku za proizvodnju permanentnih magneta, Neo gradi proizvodnu liniju magneta koja bi od 2025. godine trebalo da počne da isporučuje magnete za elektromotore, kapaciteta 2.000 tona godišnje sa planom širenja na 5.000 t. Evropa, dakle, ne samo da traži rudnike, već nastoji da izgradi čitav lanac snabdevanja od eksploatacije rude, preko hemijske prerade, do finalnih proizvoda poput magneta unutar svojih granica. Tome doprinose i projekti reciklaže magneta (npr. u Nemačkoj i Francuskoj) i razvoj novih tehnologija separacije koje su efikasnije i ekološki prihvatljivije.

Geopolitika retkih metala: Kina, EU i uloga SAD

Globalna trka za retkim metalima je ekonomsko ali i geopolitičko pitanje. Kina je svoju dominaciju gradila decenijama uz državne subvencije, ali često i nauštrb životne sredine i ne okleva da tu dominaciju iskoristi kao adut na svetskoj sceni. Nedavno je, u jeku tenzija sa Zapadom, Peking u aprilu iznenada uveo kontrole izvoza određenih retkih elemenata i magneta. Ovaj potez bio je jasna poruka da se isporuke retkih sirovina mogu pretvoriti u političko oružje, što je za Evropu ozbiljno upozorenje. EU ne želi da njena zelena tranzicija zavisi od volje partnera koji mogu zavrnuti slavinu za ključne materijale.

Istovremeno, situacija sa Sjedinjenim Američkim Državama pokazuje koliko su ovi materijali strateški. Američka administracija je 2025. uvela nove sveobuhvatne tarife na uvoz iz EU, zahvativši širok spektar proizvoda sa nametom od 15%. Međutim, u tim merama napravljen je jedan izuzetak kritične sirovine, uključujući retke metale, eksplicitno su pošteđene dodatnih tarifa. Drugim rečima, čak i usred trgovinskog rata, Vašington je priznao da ne sme rizikovati sopstveni pristup retkim zemljama. Taj kontrast da su retki metali toliko važni da ih i carine „zaobilaze“ dodatno osnažuje argument da Evropa mora izgraditi sopstveni lanac snabdevanja koji neće zavisiti od nepredvidljivih spoljašnjih faktora. EU već ulazi u strateška partnerstva sa zemljama poput Australije, Kanade i Brazila kako bi diversifikovala uvoz kritičnih sirovina, ali krajnji cilj je da bar deo tih metala može da dođe sa evropskog kontinenta.

Proizvodnja retkih metala

Evropa želi da od početka uspostavi održiviji model za retke metale. To podrazumeva stroge ekološke propise za svaki novi rudnik i fabriku. Već sada vidimo da javnost i regulatori u EU pomno prate ove projekte, na primer u Norveškoj se planira podzemna eksploatacija koja minimalno remeti površinu i predviđa vraćanje jalovine kako bi se sprečilo propadanje tla. I francuski Solvay takođe naglašava da primenjuje najviše standarde zaštite životne sredine u svom hemijskom procesu, pogon u La Rošelu koristi složeni proces od 1.500 koraka u zatvorenim posudama za izdvajanje različitih elemenata, čime se nastoji kontrolisati svaki otpadni tok. Reciklaža je još jedan ekološki adut Evrope. Svaki kilogram retkih metala koji se reciklira iz starih uređaja znači jedan kilogram manje iskopanog materijala, manje otpadnih voda i manje jalovine. Projekti kao što je MagREEsource u Francuskoj ili HyProMag u Nemačkoj bave se upravo recikliranjem odbačenih magneta i elektronskog otpada kako bi izvukli dragocene elemente i vratili ih u proizvodni ciklus. Time se zatvara krug, retki metali ostaju u upotrebi uz minimalno generisanje novog otpada. Čak je i Kina, kroz reči svojih ekoloških stručnjaka, upozorila da ostatak sveta treba da nauči na njenim greškama i osigura da se troškovi zagađenja uračunaju u cenu proizvoda. Evropski pristup ide upravo u tom smeru ne ponoviti greške neodržive eksploatacije, već graditi lanac vrednosti koji je održiv kako ekonomski tako i ekološki.

U trci za retkim metalima, Evropska unija pokušava da ostvari delikatnu ravnotežu da obezbedi stratešku autonomiju u nabavci kritičnih sirovina za zelenu tranziciju, a da pritom zadrži visoke standarde zaštite životne sredine. Francuska fabrika u La Rošelu pokazuje da Evropa ima znanje i kapacitet da uđe u ovu utakmicu i smanji višedecenijsku zavisnost od Kine. Uz ulaganja u nove rudnike u Skandinaviji, pojačan razvoj reciklaže i partnerstva sa savezničkim zemljama, EU polako gradi sopstveni lanac snabdevanja. Još je dug put pred njom i verovatno će u narednim godinama neke od zacrtanih meta morati da se koriguju ali smer je jasan. Može li EU bez Kine? Možda ne odmah i ne u potpunosti, ali svakako može smanjiti zavisnost. Kroz ulaganje u domaće kapacitete i održivu proizvodnju, Evropa nastoji da osigura da zelena tranzicija zaista bude zelena u punom smislu te reči, zasnovana na čistoj energiji, ali i na odgovorno nabavljenim i prerađenim materijalima.