CBAM dolazi: Da li je Srbija spremna za novu zelenu Evropu?

Šta je CBAM i zašto je uveden?

CBAM (Carbon Border Adjustment Mechanism) je nov evropski mehanizam za naplatu emisija ugljen-dioksida sadržanih u određenim proizvodima koji se uvoze u EU. Cilj CBAM-a je dvostruk, da podstakne globalno smanjenje emisija gasova staklene bašte i istovremeno zaštiti evropsku industriju od konkurencije iz zemalja sa blažim klimatskim propisima. EU time želi da spreči tzv. “curenje ugljenika”, fenomen gde firme iz EU premeste proizvodnju u države sa nižim ekološkim standardima, pa potom jeftinije i ugljenično intensivnije proizvode izvoze nazad na tržište EU. U suštini, CBAM uvodi karbonsku taksu pri uvozu robe uvoznici u EU moraće da kupuju CBAM sertifikate po ceni koja odgovara emisijama CO₂ ugrađenim u uvezenu robu, po ceni ekvivalentnoj EU ETS dozvolama.

Kako funkcioniše i šta pokriva?

CBAM se postepeno uvodi i trenutno obuhvata ograničen skup energetski intenzivnih proizvoda: gvožđe i čelik, cement, aluminijum, mineralna đubriva, električnu energiju i vodonik. Za ove kategorije EU procenjuje da postoji najveći rizik od “curenja ugljenika”, pa je CBAM za početak fokusiran upravo na njih. Mehanizam funkcioniše tako što će od 2026. uvoznici tih proizvoda u EU morati da poseduju odgovarajući broj CBAM sertifikata, gde svaki sertifikat predstavlja jednu tonu ugrađenog CO₂ u proizvodu. Tokom prelaznog perioda koji traje do kraja 2025, kompanije imaju obavezu kvartalnog izveštavanja o emisijama ugljenika svojih izvezenih proizvoda, ali bez finansijskog plaćanja. Ova faza služi kao “probni period” za prilagođavanje, a od 2026. počinje prava primena naplate. Prva godina naplate (2026.) odnosiće se na tzv. direktne emisije (Scope 1) nastale tokom proizvodnje, dok će obračun indirektnih emisija (npr. CO₂ iz potrošnje električne energije u proizvodnji) biti uključen nešto kasnije. Plan je da se CBAM do 2034. potpuno integriše sa EU sistemom trgovine emisijama (ETS) uz postepeno ukidanje besplatnih kvota za industriju u EU.

Kada stupa na snagu?

Zvanična primena CBAM-a počinje 1. januara 2026, nakon trogodišnjeg tranzicionog perioda. Već od oktobra 2023. izvoznici izvan EU (uključujući i Srbije) moraju da prate i izračunavaju svoje emisije ugljenika za obuhvaćene proizvode. Od 2026. godine, prilikom izvoza gvožđa, čelika, aluminijuma, cementa, đubriva, vodonika ili električne energije u EU, naplaćivaće se taksa na ugrađene emisije CO₂. To praktično znači da će srpske kompanije u ovim sektorima morati da kupuju CBAM sertifikate po ceni karbon kredita u EU za svaku tonu CO₂ koja je ispuštena tokom proizvodnje njihove robe namenjene EU tržištu. Kršenje obaveza nosiće visoke kazne, na primer, od 2027. godine predviđene su penali od 100 evra po toni za koju nisu predate potrebne CBAM potvrde na vreme.

Podsetimo se da EU takođe uvodi i EU baterijski pasoš koji će od 2026. (za velike električne i industrijske baterije), a najkasnije od februara 2027. godine, postati obavezan za sve baterije plasirane na tržište EU, u formi digitalnog dokumenta. Sadržaće detaljne podatke o svakoj bateriji (preko 90 parametara), uključujući identitet i poreklo, hemijski sastav, uputstvo za bezbedno rastavljanje, ugljenični otisak proizvodnje, performanse i istorijat upotrebe, čime se obezbeđuje potpuna transparentnost duž celog životnog ciklusa baterije.Ova obaveza je deo šire strategije dekarbonizacije EU: slično kao što Mehanizam prekogranične naplate ugljenika (CBAM) uvodi trošak za emisije CO₂ sadržane u uvoznim proizvodima. Za zemlje izvoznice baterija ili komponenti, poput Srbije, to znači da će morati da usklade svoju industriju sa ovim EU standardima, od praćenja porekla materijala i poštovanja ekoloških i socijalnih normi pri vađenju ključnih metala, do smanjenja ugljeničnog otiska proizvodnje, kako bi njihovi proizvodi bili prihvatljivi na zahtevnom EU tržištu.

Uticaj na Srbiju i Zapadni Balkan

Zemlje Zapadnog Balkana poput Srbije, Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije, Crne Gore, posebno su osetljive na CBAM zbog velikog procenta izvoza u EU i visokog ugljeničnog CO₂ otiska njihovih industrija. Srbija je među najugroženijima: čak 54% ukupnog izvoza Srbije plasira se na tržište EU, a oko 10–11% ukupnog izvoza čine proizvodi obuhvaćeni CBAM regulativom. Štaviše, procene pokazuju da preko 70% srpskih proizvoda iz CBAM kategorija odlazi upravo kupcima u EU. To su pre svega gvožđe i čelik, aluminijum i električna energija, proizvodi koji čine okosnicu industrijskog izvoza Srbije ka EU. Zbog toga će CBAM neproporcionalno pogoditi ove sektore. Čak 4–6% BDP-a nekih susednih zemalja (BiH, Severna Makedonija, Crna Gora, Srbija) vezano je za izvoz CBAM-obuhvaćenih dobara, što nagoveštava značajan makroekonomski efekt. Jedna analiza procenjuje da bi Srbija zbog CBAM-a mogla trpeti gubitke prihoda od oko 1 do 2 milijarde evra godišnje, što bi ugrozilo gotovo 3% zaposlenosti i oko 2.5% ukupnih zarada u zemlji. Drugim rečima, bez prilagođavanja, konkurentnost srpskih proizvoda u EU bi opala, što bi se odrazilo i na ekonomiju i na tržište rada.

Sektori pod lupom: čelik, cement, aluminijum, đubriva, struja

Najdirektniji udar osetiće metalurški i hemijski kompleks Srbije:

Čelik i gvožđe: Srpska železara (HBIS Smederevo) većinu proizvodnje plasira u EU, procene sugerišu da čak oko 70% izvoza gvožđa i čelika iz Srbije ide na tržište EU. Ovi proizvodi su vrlo karbon-intenzivni zbog korišćenja visokopećne tehnologije i uglja, te će CBAM naknade znatno poskupeti srpski čelik u EU. Ako domaći proizvođači ne smanje emisije (npr. prelaskom na električne luk-peći, korišćenje scrap čelika, ili uvođenje obnovljive energije), mogli bi izgubiti deo tržišta jer će morati da plaćaju dodatne takse na svaki izvezeni ton. Aluminijum: Proizvodnja aluminijuma zahteva ogromne količine struje, a srpska elektroenergetika se i dalje oslanja oko70% na fosilna goriva (uglavnom ugalj). Preko 80% srpskog izvoza aluminijuma plasira se u EU, pa će trošak CBAM sertifikata za svaki ton aluminijuma biti značajan. To stavlja pritisak na topionice i prerađivače aluminijuma da pređu na čistiju energiju (ili pribave “zelene sertifikate” za utrošenu struju) kako bi smanjili cenu karbonske takse. U suprotnom, njihov aluminijum bi u EU mogao postati skuplji od konkurentskog evropskog, što umanjuje konkurentnost.

Mineralna đubriva: Srbija je značajan regionalni proizvođač veštačkih đubriva. Oko dve trećine srpskog izvoza đubriva odlazi u EU (Tabela 3), uključujući fosfatna i azotna đubriva čija proizvodnja emituje CO₂ (npr. iz prirodnog gasa). Poskupljenje zbog CBAM-a može uticati na smanjenje marži ili izvoza, osim ako fabrike ne modernizuju procese (korišćenje čistijih sirovina, hvatanje CO₂ i sl.). Dobra vest je da su neke kompanije već počele da mere emisije i uvode efikasnije tehnologije – npr. Elixir Group iz Šapca i Prahova već redovno izveštava o svojim CO₂ emisijama i planira investicije u obnovljivu energiju kako bi spremno dočekala 2026.

Cement: Cementare u Srbiji (npr. Lafarge) uglavnom prodaju na domaćem i regionalnom tržištu, uz manji izvoz u EU (oko 25% izvoza cementa ide u EU, Tabela 2). Ipak, cement je jedan od najkarbon-intenzivnijih proizvoda (emisije nastaju i hemijskim procesom zagrevanja krečnjaka i sagorevanjem goriva u pećima). CBAM će opteretiti svaki izvezeni džak cementa troškom za ugrađeni CO₂, što motiviše proizvođače da ubrzaju dekarbonizaciju kroz prelazak na alternativna goriva (biomasa, otpadi), hvatanje CO₂ ili korišćenje dodataka klinkeru. Srpske cementare poručuju da im nisu potrebne subvencije, već regulatorna podrška države da lakše sprovedu ove promene (npr. ubrzan postupak izdavanja dozvola za investicije u zelenije tehnologije).

Električna energija: Srbija povremeno izvozi električnu energiju u EU (preko povezane mreže sa Mađarskom, Rumunijom, Hrvatskom). Međutim, s obzirom da struju uglavnom proizvodi u termoelektranama na ugalj, njen ugljični otisak je oko 1 t CO₂ po MWh znatno iznad proseka EU. Uz CBAM namet, srpska struja postaje nekonkurentna: stručnjaci procenjuju da bi, da je CBAM bio u punoj primeni 2023, izvoz struje iz Srbije nosio teret od oko 1,07 milijardi evra godišnje na ime CO₂. Praktično, to znači da će izvoz električne energije na EU tržište posle 2026. biti ekonomski neisplativ ako se struktura proizvodnje ne promeni. Očekuje se da će ugaljne elektrane u regionu postati neprofitabilne za izvoz zbog CBAM-a, što indirektno vrši pritisak na ubrzanje energetske tranzicije.

Prilagođavanje i pomoć EU zemljama van Unije

Suočene sa ovim izazovima, zemlje Zapadnog Balkana počinju da preduzimaju korake kako bi ublažile negativne efekte CBAM-a. Ključna strategija je uvođenje sopstvenog mehanizma za određivanje cene ugljenika (bilo kroz porez na CO₂ ili sistem trgovine emisijama) pre 2026. godine. Prema CBAM pravilima, ako neka zemlja van EU uvede domaću taksu ili ETS za obuhvaćene sektore, taj iznos će se odbiti od CBAM dažbine pri uvozu u EU. To praktično znači da novac od oporezivanja emisija može ostati u matičnoj zemlji umesto da ide u budžet EU. Srbija i susedi razmatraju razne modele od regionalnog sistema trgovanja emisijama sličnog EU ETS, preko nacionalne fiksne takse na CO₂, do potpune integracije u EU ETS u budućnosti. Za sada, srpske vlasti naginju ka nacionalnom modelu sa fiksnom cenom karbona, smatrajući da bi usklađivanje sa visokim cenama EU ETS pre 2030. bilo suviše finansijski opterećujuće.

Pored domaćih politika, važna je i podrška Evropske unije. Zvaničnici Srbije ističu da je dekarbonizacija dug i skup proces i traže pristup fondovima EU kako bi sproveli pravednu tranziciju. Jedan od predloga je osnivanje regionalnog fonda za pravednu tranziciju Zapadnog Balkana uz podršku EU. Kroz Instrument za pretpristupnu pomoć (IPA) i Ekonomsko-investicioni plan za Zapadni Balkan, EU je već namenila određena sredstva za Zelenu agendu regiona, ali potrebe su znatno veće. Takođe, ako zemlje regiona žele izuzeće za pojedine sektore, moraju ubrzano da usklade svoje energetske politike sa EU. Na primer, izvoz električne energije iz regiona može biti izuzet od CBAM-a ako država ispuni određene uslove: integrisano tržište struje sa EU, uvođenje nacionalne cene CO₂ za struju i usvajanje cilja klimatske neutralnosti do 2050. Ovo pruža podsticaj zemljama poput Srbije da ubrzaju reformske korake od donošenja zakona o klimatskim promenama i uspostavljanja sistema MRV (monitoring, izveštavanje, verifikacija) emisija, do ulaganja u obnovljive izvore energije i efikasnije tehnologije u industriji.

Svakako EU CBAM predstavlja značajan izazov ali i podsticaj za zemlje Zapadnog Balkana. Kratkoročno, mogao bi povećati troškove i umanjiti konkurentnost ključnih izvoznih sektora Srbije poput čelika, aluminijuma, cementa, đubriva i struje. Dugoročno, međutim, ova regulativa tera na bržu dekarbonizaciju i tehnološko unapređenje privrede. Uz adekvatnu tranzicionu podršku i pametne politike (uvođenje sopstvene “karbonske takse”, korišćenje EU fondova za zelene projekte, regionalnu saradnju kroz Energetsku zajednicu), Srbija i susedi mogu ublažiti udar CBAM-a i iskoristiti ga kao šansu za modernizaciju industrije. Efikasna zelena tranzicija bi omogućila da njihovi proizvodi ostanu prisutni na evropskom tržištu, a istovremeno bi doprinela održivijem razvoju regiona.