Zelena energija kao štit: Kako sukobi ubrzavaju energetsku tranziciju

U martu 2026. godine svet ulazi u novu energetsku realnost. Geopolitički sukobi ponovo potresaju globalna tržišta nafte i gasa, dok evropske ekonomije ubrzano traže načine da smanje svoju zavisnost od fosilnih goriva. Ono što je do juče bila prvenstveno klimatska politika danas postaje pitanje bezbednosti, stabilnosti i ekonomske otpornosti.

U takvom okruženju, obnovljivi izvori energije (OIE) pored toga što su alat za smanjenje emisija CO₂ oni su i strateški resurs, svojevrsni energetski štit koji države štiti od nestabilnosti globalnih tržišta, cenovnih šokova i političkih kriza, kao što se u ovom trenutku dešava na Bliskom Istoku.

Evropa je poslednjih godina jasno shvatila ovu promenu paradigme. Energetska tranzicija je u poslednjih par godina vođena potrebom za većom energetskom suverenošću pogotovo od početka rata u Ukrajini. Programi poput REPowerEU, kao i evropske strategije za kritične sirovine CRMA, pokazuju da obnovljivi izvori energije i nova energetska infrastruktura postaju ključni deo šire industrijske i bezbednosne politike.

Pouka iz Španije: Investicije koje se isplate u krizi

Španija danas predstavlja jedan od najjasnijih primera kako se dugoročna ulaganja u obnovljive izvore energije isplate upravo u trenucima globalnih poremećaja.

U poslednjih šest godina ta zemlja je snažno investirala u vetroelektrane i solarne elektrane, čime je od 2019. godine dodala više od 40 gigavata novih kapaciteta iz obnovljivih izvora. Rezultat je duboka transformacija energetskog sistema.

Efekti su vidljivi na nekoliko nivoa:

• Pad zavisnosti od fosilnih goriva – uticaj skupih fosilnih energenata na cenu električne energije smanjen je za oko 75% u odnosu na 2019. godinu.

• Smanjen uvoz gasa – zahvaljujući novim vetroelektranama i solarima, Španija je izbegla uvoz približno 26 milijardi kubnih metara gasa, čime je ostvarena procenjena ušteda od 13,5 milijardi evra.

• Stabilnije cene električne energije – uprkos velikim potresima na globalnom tržištu gasa, španska domaćinstva danas plaćaju jednu od konkurentnijih cena električne energije u Evropi.

Ovaj primer pokazuje da su obnovljivi izvori energije ekološka investicija, ali i snažan instrument ekonomske stabilnosti i energetske bezbednosti.

Nemačka: Industrijska ekonomija u trci sa vremenom

Pored Španije, Nemačka ostaje ključni evropski lider energetske tranzicije. Kao najveća ekonomija Evrope, Nemačka se nalazi pred posebnim izazovom: kako istovremeno očuvati industrijsku konkurentnost i smanjiti zavisnost od fosilnih goriva.

Od uvođenja zakona o obnovljivim izvorima energije 2000. godine, Nemačka je napravila neverovatan preokret: udeo vetra i sunca u proizvodnji struje skočio je sa skromnih 2% na skoro 45% u 2025. godini, dok je ugalj u istom periodu pao sa dominantnih 52% na svega 21%. Danas obnovljivi izvori čine oko 60% proizvodnje električne energije u nemačkom energetskom miksu. Država ubrzano širi solarne kapacitete, razvija vetroelektrane na kopnu i moru, dok paralelno ubrzava proces napuštanja uglja.

Za industrijsku ekonomiju poput nemačke ovo je klimatska politika ali i strateška odluka. Energetska sigurnost više se ne posmatra samo kroz prizmu zaliha gasa ili nafte, već kroz sposobnost jedne ekonomije da proizvodi energiju iz sopstvenih, stabilnih i predvidivih izvora.

Litijum: Strateška sirovina nove energetske ere

Kako se energetska tranzicija ubrzava, sve veću pažnju privlače kritične sirovine potrebne za proizvodnju baterija i sistema za skladištenje energije.

Među njima, litijum zauzima posebno mesto. Litijum zbog toga postaje centralna sirovina energetske tranzicije, isto onoliko strateška koliko je nafta bila za industrijsku ekonomiju XX veka.

Njegova uloga je ključna za proizvodnju baterija koje pokreću električna vozila, ali i za stacionarne sisteme za skladištenje energije koji stabilizuju elektroenergetske mreže sa velikim udelom vetra i sunca.

Analitičari očekuju da će 2026. godina doneti prelazak tržišta litijuma iz suficita u deficit, uz potencijalni rast cena litijum-karbonata na 25.000–28.000 dolara po toni.

Potražnju sve manje pokreće samo automobilska industrija. Veliki rast dolazi iz dva sektora:

Sistemi za skladištenje energije (ESS) – ključni za stabilnost elektroenergetskih mreža zasnovanih na obnovljivim izvorima.

• AI data centri – čiji rast dramatično povećava potrebu za stabilnim napajanjem i naprednim baterijskim sistemima.

Zbog toga Evropska unija sve snažnije razvija industrijske i regulatorne strategije kako bi obezbedila stabilno snabdevanje kritičnim sirovinama i smanjila zavisnost od globalnih lanaca snabdevanja.

Novi energetski model: od kontinuiranog uvoza do dugoročnih investicija

Suštinska razlika između starog i novog energetskog sistema leži u strukturi troškova.

Fosilna goriva nafta, gas i ugalj zahtevaju stalni uvoz. Svaka geopolitička kriza, zatvaranje strateških prolaza poput Ormuskog moreuza ili politički sukob može momentalno izazvati skok cena.

Obnovljivi izvori funkcionišu drugačije.

Vetroturbine, solarni paneli, baterije i toplotne pumpe predstavljaju dugoročnu infrastrukturu. Investicija se realizuje jednom, dok energija koja se proizvodi ostaje relativno stabilna i predvidiva tokom narednih decenija. Zbog toga stručnjaci sve češće ističu jednostavnu, ali snažnu logiku energetske tranzicije:

Bolje je biti zavisan od uvoza solarnih panela jednom u 25 godina nego od uvoza fosilnih goriva svakog dana.

Tranzicija kao pitanje ekonomske slobode

Svaki novi solarni panel, vetroturbina ili toplotna pumpa postavljena danas znači manje uvezenog gasa i manju izloženost globalnim krizama sutra.

Zelena tranzicija nije pitanje ideologije ili političkog opredeljenja. Ona je danas pitanje ekonomske nezavisnosti, stabilnosti i strateške otpornosti država.

U svetu koji ulazi u period sve češćih geopolitičkih napetosti, obnovljivi izvori energije sve više liče na ono što su nekada bile tvrđave u srednjem veku, zaštitni zid koji štiti društvo od spoljašnjih šokova.