Transatlantski savez za 21. vek: Vašington i Brisel udružuju snage u borbi za kritične sirovine

Potpisivanjem Memoranduma o razumevanju o kritičnim sirovinama u Vašingtonu, Sjedinjene Američke Države i Evropska unija su 24. aprila 2026. godine prestale da pričaju o transatlantskoj saradnji u domenu strateških resursa i počele da je grade. Za Srbiju, ovo nije vest sa margine. Ovo je vest koja definiše prozor prilike koji se neće držati otvorenim zauvek.

Dokument koji su potpisali američki državni sekretar Marko Rubio i evropski komesar za trgovinu i ekonomsku bezbednost Maroš Šefčovič nije još jedna deklaracija dobre volje.

Memorandum formalizuje strateško partnerstvo duž celog lanca vrednosti od istraživanja i eksploatacije, preko prerade i rafinacije, do reciklaže i obnavljanja sirovina. Uz Memorandum je usvojen i zajednički Akcioni plan, što znači da partnerstvo ima rokove, indikatore i finansijske instrumente.

Ovo je, treba podsetiti, već šesnaesti bilateralni instrument EU u oblasti kritičnih sirovina i predstavlja deo jasne strategije: smanjiti zavisnost od jednog dominantnog dobavljača, pre svega Kine, koja sve agresivnije koristi izvozne restrikcije kao geopolitičku polugu.

Šta to konkretno znači za Srbiju?

Znači da se transatlantska potražnja za litijumom, niklom, bakrom i retkim zemljama više ne posmatra kroz prizmu tržišnih ciklusa, već kroz prizmu nacionalne i ekonomske bezbednosti. EU je svojim Aktom o kritičnim sirovinama (CRMA) postavila obavezujuće ciljeve: do 2030. godine najmanje 10 odsto godišnje potrošnje strateških sirovina mora biti vađeno unutar Unije, 40 odsto prerađeno, a nijedna treća zemlja ne sme učestvovati sa više od 65 odsto u nabavci pojedinačne strateške sirovine. Ti ciljevi se neće ispuniti bez evropskih partnera koji raspolažu geološkim potencijalom. Srbija je jedan od njih.

Ležište jadarita kod Loznice, prema dostupnim procenama, predstavlja jedno od najznačajnijih ležišta litijuma u Evropi. Ono znači integraciju srpske privrede u industrijski lanac evropskih baterija, elektromobilnosti, odbrambene industrije i energetske tranzicije. Znači direktne strane investicije meren milijardama evra, znači tehnološki transfer, znači nova radna mesta u inženjerstvu i visokospecijalizovanoj proizvodnji, a ne u sektoru sa niskom dodatom vrednošću. I, što je možda najvažnije sa stanovišta evropskog puta, znači konkretno mesto Srbije u strateškoj arhitekturi koju Brisel i Vašington upravo grade mesto koje se ne dobija deklaracijama, već ispunjavanjem standarda.

Razumljivo je da deo javnosti ima rezerve. Pitanja zaštite životne sredine, kvaliteta vode, kontrole nad procesom i poštovanja najviših ekoloških standarda nisu i ne smeju biti tabu. Naprotiv, ona moraju biti centralna tema svake ozbiljne debate. Ali debata mora biti zasnovana na činjenicama, evropskim regulatornim okvirima i nezavisnim ekspertskim procenama, a ne na strahu i dezinformacijama koje sistemski plasiraju oni kojima evropska industrijska autonomija ne odgovara. Treba biti potpuno jasan: aktuelni evropski standardi za rudarenje litijuma su najstroži na svetu i radikalno drugačiji od onoga što je srpska javnost pamtila iz devedesetih godina prošlog veka.

Pitanje pred Srbijom nije više da li svet hoće litijum. Vašington i Brisel su na to pitanje upravo odgovorili. Pitanje je da li će Srbija biti deo zapadnog lanca vrednosti ili posmatrač sa strane dok njeni susedi preuzimaju investicije, tehnologiju i geopolitičku težinu koja uz njih dolazi. Prozor je otvoren. Neće tako ostati dugo.