Upravljanje otpadom u Srbiji i EU - stanje, izazovi i put ka cirkularnoj ekonomiji

Stanje upravljanja otpadom: Srbija naspram EU

Srbija generiše nešto manje komunalnog otpada po stanovniku od proseka EU (oko dve trećine EU proseka), ali upravljanje tim otpadom znatno zaostaje za evropskim standardima. U Srbiji se reciklira samo oko 15% komunalnog otpada (po novoj metodologiji Agencije za zaštitu životne sredine), dok čak 79% otpada završava na deponijama. Pritom ne postoji sistematski tretman otpada pre odlaganja, pa se najveći deo odlaže direktno na deponije. Za poređenje, u Evropskoj uniji se u proseku reciklira oko 48% komunalnog otpada, a udeo otpada koji se odlaže na deponijama opao je na približno 22% do 2023. godine zahvaljujući alternativnim vidovima tretmana. Drugim rečima, EU sve manje koristi deponije kako napreduje ka drugim načinima zbrinjavanja otpada.

Niska stopa reciklaže u Srbiji ukazuje da primarna selekcija otpada jedva funkcioniše - procenjuje se da se manje od 2% otpada iz domaćinstava zaista reciklira. Veći deo recikliranih količina dolazi kroz informalne sakupljače i industrijske tokove, dok prosečan građanin retko odvaja otpad. Za razliku od toga, mnoge zemlje EU imaju znatno razvijeniju kulturu reciklaže. Na primer, Nemačka reciklira oko 65% komunalnog otpada (najviše u Evropi), a neke države poput Austrije, Belgije, Holandije, Švedske i drugih danas gotovo da uopšte ne odlažu komunalni otpad na deponije. EU trend je da se otpad umesto toga ponovo iskoristi ili pretvori u energiju. Nasuprot tome, u Srbiji se oslanjanje na deponije i dalje smatra “normom”, što pokazuje koliki zaostatak postoji u odnosu na evropske prakse.

Strategije za smanjenje otpada i prelazak ka cirkularnoj ekonomiji

Evropska unija primenjuje hijerarhiju otpada - prioritet je prevencija nastanka otpada, zatim ponovna upotreba i reciklaža, oporavak energije, a tek poslednja opcija je odlaganje. Politika EU o otpadu usmerena je na razvoj cirkularne tj. kružne ekonomije izvlačenjem visoko-kvalitetnih resursa iz otpada kad god je to moguće. To znači da se otpad posmatra kao resurs: kroz reciklažu i kompostiranje vraćaju se materijali u privredu, a smanjuje se potreba za primarnim sirovinama. EU propisuje ambiciozne ciljeve – na primer, do 2035. godine maksimalno 10% komunalnog otpada sme da završava na deponijama, što forsira države članice da ubrzano razvijaju reciklažu i druge vidove tretmana. Takođe, postoji niz direktiva koje ograničavaju određene tokove otpada (poput biorazgradivog otpada na deponijama) i podstiču smanjenje nastajanja otpada (npr. ograničavanje jednokratne plastike, podsticanje popravljanja proizvoda, itd.).

U skladu sa evropskim politikama, Srbija je započela sprovođenje sopstvene strategije za unapređenje upravljanja otpadom i prelazak ka cirkularnoj ekonomiji. Vlada Srbije je početkom 2022. usvojila Program upravljanja otpadom za period 2022–2031, strateški dokument usklađen sa ciljevima i propisima EU. Ovaj program ima za cilj modernizaciju sistema upravljanja komunalnim otpadom kroz: (1) povećanje stope reciklaže, (2) smanjenje odlaganja biorazgradivog otpada na deponijama i (3) ukidanje nehigijenskih (nesanitarnih) deponija. Predviđeni su konkretni ciljevi:

• Povećanje reciklaže komunalnog otpada na 25% do 2025. i 35% do 2030. godine. (Za poređenje, cilj na nivou EU je najmanje 55% do 2025. i 60% do 2030, što Srbija takođe teži da postigne)

• Smanjenje odlaganja biorazgradivog otpada na deponije za 25% (u odnosu na količinu iz 2008) do 2028. godin, kroz kompostiranje i druge metode.

• Postepeno zatvaranje neuređenih deponija i preusmeravanje otpada ka regionalnim sanitarnim deponijama ili postrojenjima za tretman.

Da bi se ovi ciljevi ostvarili, Program uvodi i niz sistemskih mera. Jedna od ključnih je načelo “zagađivač plaća” - proizvođači otpada i zagađivači treba da snose pune troškove sakupljanja, tretmana i odlaganja otpada, koji će biti ugrađeni u cenu proizvoda. Detaljnije možete pogledati ovde Koliko zagadjuješ toliko plati – Program upravljanja otpadom 2022-2031 – Recikleri Srbije). Paralelno s tim, planira se uvođenje tarifnog sistema “plati koliko baciš”, gde domaćinstva i firme plaćaju uslugu odvoza prema količini nerecikliranog otpada koju predaju. Ovim finansijskim podsticajima građani i privreda se motivišu da smanje količinu otpada i više odvajaju za reciklažu – ko reciklira i kompostira svoj otpad, plaćaće manju naknadu.

Takođe, strateški se podstiče uspostavljanje infrastrukture za primarnu selekciju otpada (odvajanje otpada na mestu nastanka). To uključuje postavljanje raznobojnih kontejnera i kanti za različite vrste otpada (papir, plastika, staklo, metal, bio-otpad itd.) i nabavku specijalizovanih vozila za odvojeno prikupljanje. Kroz partnerstvo sa EU obezbeđeno je, recimo, 26 kamiona i preko 90.000 kanti i kontejnera za reciklažni otpad u opštinama uključenim u pilot-projekte odvajanja. Pored infrastrukture, veliki akcenat je na edukaciji i informisanju građana o važnosti reciklaže – pokrenute su javne kampanje i projekti koji građanima približavaju načine da se uključe u upravljanje otpadom. Jedna od mera je i promocija kućnog kompostiranja bio-otpada: domaćinstvima, posebno u seoskim sredinama, pružaće se podrška da kompostiraju organski otpad kod kuće, čime se smanjuje količina otpada koji ide u kante i na deponiju. Sve ove strategije imaju za cilj da se smanji ukupna količina otpada koja nastaje i koja završava na deponijama, uz istovremeno povećanje iskorišćenosti otpada kao resursa – što je suština kružne ekonomije.

Glavni izazovi za prelazak Srbije na cirkularnu ekonomiju

Iako su strateški ciljevi postavljeni, Srbija se suočava sa značajnim izazovima na putu ka održivijem upravljanju otpadom i cirkularnoj ekonomiji:

• Infrastrukturni zaostatak i oslanjanje na deponije: Gotovo sav prikupljeni komunalni otpad i dalje se odlaže na deponije. Oko 30% tog otpada završava na nelegalnim ili nekontrolisanim smetlištima, a oko 45% na zvaničnim ali nesanitarnim deponijama. Samo procenjenih 25% otpada ide na moderne sanitarne deponije koje ispunjavaju standarde. Ovakva struktura znači da se većina otpada odlaže na način koji predstavlja rizik za životnu sredinu (zagađenje zemljišta, voda i vazduha) i nije u skladu sa EU propisima. Nedovoljno je izgrađenih regionalnih centara za upravljanje otpadom – još uvek postoji mnogo opština bez pristupa sanitarnoj deponiji ili postrojenjima za reciklažu. Izgradnja novih postrojenja (za reciklažu, kompostiranje, energetsko iskorišćenje otpada) zahteva velika ulaganja.

• Niska stopa primarne selekcije i reciklaže: Građani Srbije uglavnom nemaju naviku niti često priliku da odvajaju otpad u domaćinstvu. Kao što je pomenuto, manje od 2% kućnog otpada biva reciklirano - praktično sav otpad iz domaćinstava završava u komunalnim kontejnerima “sve u jednom”. U mnogim sredinama još nisu dostupni odvojeni sudovi za reciklažu, a i gde postoje, neretko se ne koriste pravilno. Rezultat je da veoma mali deo otpada ulazi u tok reciklaže kroz formalni sistem. Postoji i nepoverenje građana (primer je Beograd gde su građani primećivali da komunalna služba ponekad pomeša odvojeni otpad prilikom odvoza, što destimuliše trud u reciklaži). Sve to dovodi do toga da Srbija ima jednu od najnižih stopa reciklaže u Evropi.

• Dominacija neformalnog sektora u reciklaži: Zbog slabe primarne selekcije od strane građana i firmi, najveći deo onoga što se ipak reciklira rezultat je rada neformalnih sakupljača otpada. Procene pokazuju da čak oko 87% prikupljenog otpada za reciklažu ambalaže potiče od neformalnog sektora (individualnih sakupljača), dok tek 13% prikupe ovlašćene komunalne službe ili operateri. Iako su ovi sakupljači (popularno zvani “sakupljači sekundarnih sirovina”) doprineli spasavanju određenih materijala od deponije, oslanjanje na njih nosi probleme: nedovoljna efikasnost, loši radni uslovi za njih same, nedostatak evidencije i kontrole. Izazov je integrisati ovaj neformalni sektor u formalni sistem upravljanja otpadom – kroz zadruge, centre za otkup ili zapošljavanje u komunalnim preduzećima - kako bi se povećale ukupne reciklirane količine na održiv način.

• Finansijska i administrativna ograničenja: Modernizacija upravljanja otpadom zahteva velika početna ulaganja (kamioni za diferencirano prikupljanje, infrastruktura za reciklažu i tretman, sanacija starih deponija). Mnoge opštine u Srbiji imaju ograničene budžete i zavise od državne pomoći ili međunarodnih fondova da bi pokrenule nove sisteme. Čak 86% stanovništva je pokriveno organizovanim odvozom otpada, ali to znači da oko 14% (pretežno u ruralnim područjima) nije – tamo se otpad često spaljuje ili divlje odlaže. Uvođenje sistema "plati koliko baciš" i drugih ekonomskih podsticaja može se sporo sprovoditi zbog administrativnih prepreka i potrebe izmene načina naplate usluga. Takođe, nedostatak podataka i praćenja do sada je otežavao planiranje – tek odnedavno se unapređuje metodologija prikupljanja podataka o otpadu. Sve to usporava napredak.

• Usklađivanje regulative i sprovođenje zakona: Iako je Srbija formalno preuzela mnoge propise EU u oblasti otpada (Zakon o upravljanju otpadom, Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu, itd.), praktična primena i inspekcijski nadzor zaostaju. Primena principa “zagađivač plaća” je tek u početnoj fazi - sistemi proširene odgovornosti proizvođača (POP/EPR) za elektronski otpad, ambalažu, gume, baterije i dr. postoje, ali ne pokrivaju u punoj meri troškove sakupljanja i reciklaže. Komunalna preduzeća često posluju sa gubicima i nedostaje im podsticaj da inoviraju usluge. Kazne za nepropisno odlaganje otpada ili za firme koje ne ispunjavaju obaveze reciklaže nisu dovoljno odvraćajuće ili se nedosledno sprovode. Sve ovo čini prelazak na kružnu ekonomiju sporijim nego što bi mogao biti. Statistika pokazuje da Srbija jedva ostvaruje pomake poslednjih godina – između 2010. i 2022. gotovo sve evropske zemlje smanjile su svoj oslonac na deponije, dok je Srbija (uz izuzetak Nemačke koja je već na minimumu) ostala na gotovo istom nivou odlaganja. To implicira da dosadašnje mere nisu bile dovoljne i da je potrebna snažnija akcija.

• Tržišni i kulturni faktori: Za razvoj reciklaže, bitno je imati tržište za reciklirane materijale. U Srbiji je tržište sekundarnih sirovina još nerazvijeno – domaća industrija koristi ograničene količine reciklirane plastike, papira ili stakla, pa se dosta sakupljenog reciklažnog materijala izvozi ili nema kupca. Prelazak na cirkularnu ekonomiju takođe zahteva promenu svesti i navika: višedecenijska praksa je bila “odloži otpad na deponiju izvan grada i zaboravi”. Menjanje te kulture traži vreme, edukaciju od najmlađih uzrasta, kao i poverenje građana da će njihov trud oko recikliranja dati rezultate. Optimistična vest je da se svest postepeno poboljšava - komunalna preduzeća izveštavaju da građani svake godine pokazuju više interesovanja za reciklažu i prijavljivanje ekoloških problema. Ipak, da bi se dostigli ambiciozni ciljevi kružne ekonomije, Srbija mora prevazići navedene izazove ulaganjima, reformama i edukacijom na svim nivoima.
  

Primeri dobre prakse

I pored navedenih poteškoća, postoje pozitivni primeri i inicijative na lokalnom i nacionalnom nivou koji pokazuju put napred, kao i iskustva iz EU koja mogu poslužiti kao model.

U Srbiji

• Pilot-projekat “O-DVA-JA-MO” (primarna selekcija otpada): Uz podršku EU i Švedske, 2022. pokrenut je projekat odvajanja kućnog otpada „Odvajamo“ u 4 regiona (17 opština širom Srbije). U okviru ovog pilot-programa lokalnim komunalnim službama je donirano 26 specijalnih vozila, preko 90.000 kontejnera i kanti za reciklažni otpad, uz široku kampanju informisanja građana. Na primer, grad Šabac je dobio 12.623 plave kante za odvajanje papira, plastike i metala, 182 velika kontejnera za iste reciklabile i 191 žuti kontejner za staklo, kao i tri kamiona za odvoz separisanog otpada. Cilj je da se u ovim pilot-sredinama značajno poveća reciklaža i smanji otpad koji ide na deponiju. Projekat je zvanično počeo 2023. javnim događajima u Šapcu, Užicu, Požegi i drugim gradovima, gde su građanima podeljene kante i demonstrirano odvajanje otpada. Očekuje se da će zahvaljujući projektu stopa reciklaže u tim opštinama porasti na oko 15% u narednih par godina, što će predstavljati višestruko povećanje u odnosu na dosadašnje stanje. Ovaj projekat je dobar primer kako ciljanim ulaganjem i edukacijom može da se pokrene primarna selekcija otpada u lokalnim zajednicama. Nakon evaluacije pilot-faze, plan je da se uspešan model postupno proširi i na druge opštine.

• Inovativni podsticaji za građane – “Reciklažom do vožnje”: Grad Kragujevac je 2021. pokrenuo jedinstvenu inicijativu koja motiviše građane da recikliraju ambalažni otpad kroz sistem nagrađivanja. U gradu je postavljeno pet pametnih kioska (automatizovanih mašina) za prikupljanje staklene ambalaže, PET plastičnih flaša, metalnih limenki i TetraPak ambalaže. Građani u ove mašine mogu ubaciti praznu ambalažu, a zauzvrat dobijaju finansijski kredit na elektronskoj kartici koji mogu iskoristiti za plaćanje karata za javni prevoz ili računa za mobilni telefon. Videćemo da li će javni prevoz biti besplatan u Kragujevcu i ukloniti ovaj dobar motivacioni segment projekta. Ovakav sistem “daj otpad – zarad(i)” direktno podstiče reciklažu putem nagrada. Primarni cilj je povećati sakupljanje korisnog otpada i svest građana, što se već ostvaruje – za kratko vreme prikupljene su značajne količine ambalaže koje bi inače završile u smeću. Ovakav model se može replicirati i u drugim gradovima - relativno jeftin, a efikasan način da se građani uključe u reciklažu uz korist za sebe.

• Podsticaji u Beogradu – “Eko kesa za čistiji grad”: JKP “Gradska čistoća” u Beogradu sprovelo je akciju kojom nastoji motivisati domaćinstva da odvajaju reciklabilni otpad čak i ako nemaju posebne kontejnere u blizini. Građani mogu dva puta godišnje doći u svoje opštinske centre čistoće i besplatno preuzeti žute vreće za odlaganje reciklabilnog otpada (papir, plastika, metal). Kada napune vreće reciklažom, mogu ih predati komunalnoj službi. Za učešće u ovoj akciji, dobijaju 20% popusta na račun za iznošenje smeća narednih meseci (Recikliranje đubreta u Beogradu kako funkcioniše | Mondo). Ovaj “popust za recikliranje” predstavlja vid pay-as-you-throw sistema prilagođen lokalnim uslovima – nagrađuju se oni koji smanje količinu mešanog otpada. Pored toga, Beograd je postavio preko 1.000 tzv. “reciklažnih ostva” po gradu (grupisani plavi, zeleni i žuti kontejneri za papir, metal/plastiku i staklo) (Recikliranje đubreta u Beogradu kako funkcioniše | Mondo), kao i podzemne kontejnere i “zvona” za staklo, čime se infrastruktura za reciklažu širi. Iako rezultati još nisu na nivou vodećih gradova EU, ove inicijative pokazuju pomak – sve više domaćinstava u prestonici uključuje se u separaciju otpada, što je dobar znak za budućnost.
  

U Evropskoj uniji

• Skoro bez deponija - primeri Nemačke i Švedske: Zahvaljujući decenijama konsistentnih politika, nekoliko zemalja EU danas minimalno koristi deponije. Nemačka je zabranila odlaganje neobrađenog komunalnog otpada na deponije još 2005. godine i izgradila snažan sistem reciklaže i energetske prerade otpada. Rezultat je da se u Nemačkoj reciklira ili kompostira oko dvije trećine otpada, a samo oko 1% komunalnog otpada završi na deponijama ). Švedska ima sličan pristup - reciklira približno 47% otpada, dok ostatak većinom spaljuje u visokotehnološkim waste-to-energy postrojenjima za dobijanje toplotne i električne energije; na deponijama završi tek oko 1% švedskog otpada. Ove zemlje su praktično ostvarile “zero waste to landfill” cilj. Ključ njihovog uspeha leži u kombinaciji mera: visoke takse na odlaganje otpada, zabrane za određene materijale na deponijama, široko dostupna infrastruktura za reciklažu (od kućnih kanti do reciklažnih dvorišta), depozitni sistemi za ambalažu (npr. povratna naknada za PET boce i limenke rezultira preko 90% skupljanja), kao i snažna ekološka svest građana. Kroz integrisani pristup, Nemačka i Švedska su pokazale da je moguće gotovo u potpunosti izbeći deponovanje otpada i pretvoriti ga u novu vrednost ili energiju.

• Brz napredak novih članica - primer Slovenije i Hrvatske: Mnoge zemlje centralne i istočne Evrope su se pridruživanjem EU suočile sa izazovima sličnim današnjoj Srbiji – visokim udelom otpada na deponijama i niskom reciklažom – ali su uz pristup fondovima EU i jaku političku volju napravile veliki iskorak. Slovenija je uspela da za relativno kratko vreme (jednu deceniju) poveća stopu reciklaže komunalnog otpada sa ispod 20% na preko 58% (2020), čime se svrstala među vodeće u EU. Njena prestonica Ljubljana postala je poznata kao prva “Zero Waste” prestonica Evrope, sa odvojenim sakupljanjem oko 68% otpada i manje od 5% deponovanja. To je postignuto uvođenjem vrata-do-vrata sistema prikupljanja (svako domaćinstvo ima kante za više frakcija), izgradnjom centara za ponovno korišćenje i jakim uključivanjem građana kroz edukaciju i povratne informacije. Hrvatska, naš sused koji je u EU od 2013, takođe ilustrativno pokazuje efekat ozbiljnog pristupa problemu otpada. Između 2010. i 2019. godine, stopa reciklaže otpada iz domaćinstava u Hrvatskoj skočila je sa samo ~4% na 30,2% - povećanje od preko 650% u toj dekadi. To je ostvareno ulaganjem u infrastrukturu (nabavka kanti, sortirnica), uvođenjem obavezne odvojene naplate komunalnih usluga po količini otpada, pokretanjem kampanja poput “Odvoji po boji” i uspostavljanjem centara za gospodarenje otpadom u svim županijama. Iako Hrvatska sa 30% reciklaže još uvek nije dostigla EU prosek, njen napredak pokazuje da brza transformacija sistema upravljanja otpadom jeste moguća kada se postave jasni ciljevi, obezbede sredstva i uključe građani. Slične pozitivne trendove beleže i druge nove članice EU – npr. Litvanija je povećala reciklažu sa <5% na skoro 50% u manje od 10 godina - što uliva nadu da i Srbija, uz odgovarajuće mere, može sustići evropske standarde.

• Holistički pristup lokalnih zajednica: Pored nacionalnih strategija, po Evropi postoje i na lokalnom nivou mnoge inicijative vredne pažnje. Gradovi poput Milana u Italiji demonstrirali su da i veliki urbani centri mogu uspostaviti efikasan sistem primarne selekcije – u Milanu je uvođenjem odvojene kolekcije bio-otpada i modela kažnjavanja za nepropisno odvajanje dostignuto preko 55% reciklaže u gradu. Beč u Austriji ima integrisan sistem koji kombinuje reciklažu sa spalionicama otpada uz povraćaj energije, pa građani kroz centralno grejanje praktično koriste energiju iz svog otpada. Skandinavske zemlje podstiču inovacije u ponovnoj upotrebi – od second-hand centara (npr. čuveni centar za ponovnu upotrebu u okolini Stokholma) do digitalnih platformi za razmenu polovnih stvari – čime smanjuju nastanak otpada na prvom mestu. Sve ove prakse u EU pokazuju da nema jednog rešenja, već je potrebna kombinacija tehničke infrastrukture, dobrih politika i angažovanja zajednice da bi sistem upravljanja otpadom postao održiv i cirkularan.

  
  

Prelazak Srbije na održivo upravljanje otpadom i cirkularnu ekonomiju je kompleksan poduhvat koji zahteva vreme, investicije i promenu navika, ali je dostižan. Podaci jasno ukazuju na jaz u reciklaži i deponovanju između Srbije i EU, ali istovremeno iskustva novih članica i lokalni pilot-projekti pokazuju da se napredak može ubrzati uz prave mere. Novi Program upravljanja otpadom 2022–2031 postavlja temelje za taj napredak – sa konkretnim ciljevima, politikama “zagađivač plaća” i razvojem infrastrukture. Kroz doslednu primenu ovih politika, širenje najboljih praksi iz pilot-projekata na čitavu zemlju, te uz kontinuiranu podršku EU i uključivanje građana, Srbija može značajno poboljšati svoju stopu reciklaže, smanjiti otpad na deponijama i ostvariti benefite kružne ekonomije. To će doprineti čistijoj životnoj sredini, usklađivanju sa evropskim standardima i efikasnijem korišćenju resursa za generacije koje dolaze.