Politička podrška rudarstvu: Kako različite zemlje podstiču rudarsku industriju i šta Srbija može naučiti?

Ako ste jutros uključili svetlo, ušli u neki objekat, vozili se ulicom, razgovarali telefonom, koristili računar ili posetili lekara, rudarstvo je deo vaše svakodnevice. Ono obezbeđuje ključne resurse i energiju za gotovo sve privredne sektore. Rudarska industrija ima značajnu ulogu u ekonomskom razvoju mnogih zemalja. Sjedinjene Američke Države i Australija spadaju među vodeće proizvođače mineralnih sirovina i decenijama su gradile politike kako bi rudne bogatstvo pretvorile u ekonomski prosperitet. Obe zemlje su, kroz uspešne projekte eksploatacije i prerade ruda, ostvarile veće prihode budžetu, otvorile radna mesta i privukle investicije, istovremeno ulažući u održiv dugoročni razvoj njihovih regiona. U nastavku su predstavljeni ekonomski benefiti rudarske industrije u SAD i Australiji, primeri uspešnih projekata koji su podstakli lokalne privrede, i načine na koje su ove zemlje iskoristile svoje resurse za dugoročni napredak. Na kraju teksta sam izvukao šta smatram da bi Srbija mogla da primeni kako bi na sličan način povećala prihode kroz preradu sirovina, zapošljavanje i privlačenje stranih ulaganja.

Rudarska industrija u Sjedinjenim Američkim Državama

U SAD-u, rudarska industrija je prepoznata kao ključna za nacionalnu bezbednost i energetsku dominaciju. Pre neki dan predstavnik Blejk Mur iz Jute predstavio je "Zakon o zaštiti domaćeg rudarstva iz 2025." (Protecting Domestic Mining Act of 2025), koji ima za cilj ubrzanje procesa izdavanja dozvola za eksploataciju kritičnih minerala poput bakra i gvožđa. Ovaj zakon treba da osigura da vitalni rudarski i rafinerijski projekti mogu brzo i uspešno biti realizovani u SAD-u od strane američkih kompanija. Mur je istakao da rudarska industrija u Juti podržava preko 43.000 radnih mesta i doprinosi sa preko 5,2 milijarde dolara državnom BDP-u godišnje.

Ovaj zakon posebno je važan za eksploataciju bakra u Juti, gde se nalazi rudnik Kenekot Bingham Canyon kompanije Rio Tinto, najveći površinski rudnik bakra na svetu. Ovaj rudnik je proizveo više bakra nego bilo koji drugi u istoriji - oko 19 miliona tona. Pored toga, industrija bakra je ključna za građevinsku industriju, transport, IT sektor i obnovljive izvore energije, uključujući solarnu i vetroenergiju. SAD želi da bude nezavinisiji i da se ne oslanjaju na uvoz iz Kine, već da razvijaju domaću proizvodnju i preradu sirovina potrebnih za modernu industriju. Može se bez sumnje reći da predlog zakona ima za cilj da se osigura brzo odobravanje neophodnih dozvola kako bi se ubrzala proizvodnja metala ključnih za tehnološku i energetsku nezavisnost SAD-a. Nacionalna rudarska asocijacija takođe je pozdravila ovaj zakon, naglašavajući da će poboljšati transparentnost i predvidljivost federalnih regulatornih procedura, čime će SAD postati konkurentnije u globalnoj rudarskoj industriji. Pored zakonodavnih inicijativa, SAD su pokrenule partnerstva poput Minerals Security Partnership kako bi ubrzale razvoj raznovrsnih lanaca snabdevanja kritičnim mineralima, smanjujući zavisnost od stranih izvora. SAD poseduje raznovrsnu rudarsku industriju - od vađenja uglja i gvožđa, preko obojenih metala poput bakra i zlata, do proizvodnje industrijskih minerala. Ovaj sektor direktno i indirektno zapošljava veliki broj ljudi i doprinosi privredi na nacionalnom i lokalnom nivou. Prema podacima Nacionalne rudarske asocijacije, rudarstvo u SAD podržava oko 2 miliona radnih mesta širom zemlje. To uključuje ne samo direktno zaposlene u rudnicima već i lanac snabdevanja i prateće industrije - na svako rudarsko radno mesto vezano je više drugih radnih mesta u uslugama, trgovini i transportu. Zbog visokog nivoa tehnologije i zahtevnih uslova rada, rudarski sektor u SAD obezbeđuje natprosečna primanja: na primer, u saveznoj državi Nevadi prosečna plata u rudarstvu iznosi oko 125.000 USD godišnje, naspram državnog proseka od ~55.000 USD. Osim visokih zarada, rudarstvo generiše i znatne poreske prihode, što jača lokalne budžete. Ključ dugoročnog uspeha američkog rudarstva jeste diverzifikacija i ulaganje u preradu i prateće industrije. SAD su istorijski iskoristile svoje rudne resurse za razvoj celokupne industrijske baze, na primer, eksploatacija gvožđa u Minesoti i Michigenu podstakla je razvoj domaćih čeličana i proizvodnju automobila u 20. veku. Slično tome, vađenje bakra prati izgradnja topionica i rafinerija (poput topionice u Juti za bakar iz čuvenog rudnika Bingham Canyon) što dodaje vrednost sirovini pre izvoza. Ovakva vertikalna integracija - od rude do finalnog metala ili proizvoda – povećava prihode unutar zemlje i stvara kvalifikovana radna mesta u prerađivačkom sektoru. Takođe, Sjedinjene Države podstiču inovacije u rudarskim tehnologijama (automatizacija, zaštita životne sredine) kroz saradnju industrije i naučno-istraživačkih institucija, čime su stvorile snažan rudarski inženjerski sektor. Na nivou država i lokalnih zajednica, deo prihoda od rudarstva često se usmerava u fondove za infrastrukturni razvoj ili obrazovanje – na primer, pojedine savezne države bogate resursima (Aljaska, Vajoming, Novi Meksiko) osnovale su fondove u koje se slivaju rudne rente i koji finansiraju javne projekte i stabilizuju budžete i nakon iscrpljenja nalazišta. Zahvaljujući tome, koristi od rudarenja nisu jednokratne: lokalne zajednice mogu da nastave razvoj i posle zatvaranja rudnika, oslanjajući se na poboljšanu infrastrukturu, diverzifikovanu ekonomiju i fondove akumulirane u vreme rudarskog buma.

Kenekot Bingham Canyon: Savremeno rudarstvo za zelenu tranziciju

Jedan od nedavnih doprinosa Kennecotta energetskoj tranziciji je pokretanje proizvodnje telurijuma 2022. godine - retkog metala koji je ključan za savremene solarne panelе (thin-film fotonaponske ćelije)​.. Telurijum se dobija kao sporedni produkt prerade bakra, što omogućava efikasnije iskorišćenje ruda. Zahvaljujući novoj rafinacionoj liniji, Kennecott sada proizvodi oko 20 tona telurijuma godišnje, čime je postao jedan od samo dva proizvođača ovog minerala u SAD​. Ova inicijativa pomaže u uspostavljanju novog domaćeg lanca snabdevanja za solarnu industriju​ i smanjuje oslanjanje na uvoz, budući da je telurijum zvanično klasifikovan kao “kritični mineral” od strane vlade SAD zbog svog značaja za ekonomiju i energetsku bezbednost​. Drugim rečima, domaća proizvodnja telurijuma u Kennecottu jača sigurnost snabdevanja ključnim sirovinama za solarnu energiju i doprinosi ciljevima čiste energetike. Važno je napomenuti da oko 90% svetskih resursa telurijuma leži u bakarnoj rudi, te nijedan drugi metal ne obezbeđuje više kritičnih nusproizvoda od bakra – što Kennecottovu proizvodnju čini strateški značajnom za potrebe čiste energije​. Kennecott takođe prednjači u dekarbonizaciji rudarskih operacija. Još 2019. godine rudnik je ugasio svoju poslednju termoelektranu na ugalj na lokaciji i prešao na korišćenje električne energije iz obnovljivih izvora. Ovaj potez dramatično je smanjio emisije - eliminiše se preko milion tona CO₂ godišnje, što predstavlja smanjenje karbonskog otiska za oko 65%​. Zahvaljujući tome, Kennecott danas ima jedan od najmanjih emitovanja CO2 među proizvođačima bakra u SAD​. Umesto sopstvene termoelektrane, rudnik sada koristi kombinaciju mrežne struje uz sertifikate za čistu energiju (vetar i solar), čime se sva potrošena električna energija efektivno pokriva iz obnovljivih izvora​. Pored toga, Kennecott uvodi i druge inovacije za smanjenje emisija – od električnih i hibridnih vozila u kopu do upotrebe obnovljivog dizela za rudarsku opremu – sve sa ciljem smanjenja upotrebe fosilnih goriva. Ove mere su deo strategije kompanije Rio Tinto da do 2050. postane CO2 neutralna, a Kennecott služi kao primer takvih napora u praksi​. Inicijative Kennecotta pokazuju kako tradicionalna industrija može proaktivno doprineti borbi protiv klimatskih promena, dok istovremeno održava produktivnost.

Rudarska industrija u Australiji

Australija spada u vodeće svetske izvoznike rudnih sirovina. Australijska ekonomija je u velikoj meri izgrađena na rudarstvu. Još od zlatnih groznica u 19. veku, rudarski bumovi su pokretali talase investicija i rasta. Danas rudarstvo čini oko 10-15% nacionalnog BDP-a Australije, zavisno od cenovnih ciklusa, i obezbeđuje značajan deo zaposlenosti i izvoza. Australija je posebno bogata metalima i mineralima: najveći je svetski proizvođač litijuma, u top 5 je po zlatu, gvožđu, olovu, cinku i niklu, a raspolaže i ogromnim rezervama uglja i uranijuma. Većina proizvodnje namenjena je izvozu; rudarski sektor donosi preko polovine vrednosti ukupnog robnog izvoza zemlje. Oslanjajući se na strane investicije i domaće rudarske gigante, Australija je izgradila moderne rudarske pogone u retko naseljenim oblastima, što je zahtevalo ulaganja u putnu i železničku infrastrukturu, energetske sisteme i lučke kapacitete za transport ruda.

Zapadna Australija je primer regiona koji je transformisan rudarskim investicijama. Pilbara region u toj državi je bogat ležištima gvozdene rude i zbog toga je postao jedan od glavnih svetskih centara eksploatacije gvožđa. Zahvaljujući ogromnim projektima kompanija kao što su Rio Tinto, BHP i Fortescue, Pilbara danas čini oko 88% ekonomskih aktivnosti ovog regiona i gotovo 15% ukupnog privrednog outputa Zapadne Australije, dok čak četvrtina budžetskih prihoda te države potiče od rudnih royalty naknada iz Pilbare. Nekada slabo naseljena pustinja dobila je nova rudarska naselja, aerodrome, pruge i luke, a hiljade radnika (često u režimu rotacionog rada) zaposleno je na poslovima sa visokim zaradama. Slično tome, u saveznoj državi Kvinslend rudnici uglja u basenu Bowen doneli su procvat obližnjim gradovima – izgrađeni su putevi, škole i bolnice finansirani rudarskim prihodima, a lokalna mala privreda (prodavnice, servisi) buja zahvaljujući povećanoj potražnji. Olimpik Dam u Južnoj Australiji, jedan od najvećih rudnika bakra i uranijuma na svetu, takođe ilustruje kako jedan projekat može da podigne regionalnu ekonomiju: otvoren je čitav novi grad (Roxby Downs) za radnike i njihove porodice, sa kompletnom infrastrukturom, dok državni budžet profitira od poreza i izvoza ovih strateških minerala. Važno je naglasiti da je rudarstvo pomoglo Australiji da izbegne recesiju tokom globalne finansijske krize 2008–2009. - rastuća tražnja za sirovinama iz Kine održala je visoke investicije i zapošljavanje, što je Australiji omogućilo više od dve decenije kontinuiranog rasta bez recesije.

Istovremeno, australijski rudarski projekti sve više ulažu u lokalne zajednice kroz fondove za razvoj i obavezne doprinose. Programi poput "Royalties for Regions" u Zapadnoj Australiji preusmeravaju deo rudarskih prihoda u finansiranje lokalnih škola, medicinskih centara, puteva i vodosnabdevanja, poboljšavajući životni standard u rudarskim regionima. Mnoge kompanije sarađuju sa domorodačkim (aboridžinskim) zajednicama u čijim se oblastima nalaze rudnici - kroz obuku, zapošljavanje lokalnog stanovništva i ugovore sa lokalnim firmama, kako bi i te zajednice ostvarile dugoročnu korist. Na taj način su uspešni rudarski projekti, poput onih u Pilbari ili na severu Kvinslenda, postali okosnica lokalne ekonomije i pokretač razvoja i nakon iscrpljenja glavnih ležišta. Pored toga Rio Tinto je postavio cilj da do 2027. godine 70% svojih društvenih ulaganja realizuje kroz partnerstva koja donose dugoročne koristi zajednicama. Kroz ove inicijative, kompanija nastoji da stvori održive i pozitivne promene u regionima u kojima posluje, osiguravajući bolje socijalne i ekonomske uslove za lokalno stanovništvo.

Australija je naučila važnu lekciju da samo vađenje i izvoz sirovina, bez dodatne prerade, ostavlja manji domaći benefit. Tradicionalno, veliki deo australijskih ruda (npr. gvožđe, boksit) izvozio se kao sirovina uz minimalnu domaću preradu. U novije vreme, strategija se menja ka povećanju dodate vrednosti unutar zemlje. Vlada je pokrenula specijalne fondove, poput programa od 1 milijardu AUD za “dodavanje vrednosti u resursima”, koji kroz povoljne kredite i partnerstva stimulišu kompanije da uspostave pogone za preradu minerala u Australiji - od topionica i čeličana do rafinerija litijuma i postrojenja za retke zemalje. Cilj je da Australija ne bude samo izvoznik rude, već i proizvođač poluproizvoda i gotovih proizvoda (npr. litijumskih baterija, solarnih panela, đubriva iz fosfata i uree i sl.), čime bi zadržala veći deo vrednosti i otvorila visokokvalifikovana radna mesta. Takođe, značajan aspekt dugoročnog pristupa je ulaganje rudarskih profita u druge sektore - Australija koristi prihode od rudarstva za finansiranje obrazovanja, nauke i diversifikaciju ekonomije. Na primer, razvijen je snažan sektor rudarske opreme, tehnologije i usluga (METS), koji zapošljava stotine hiljada ljudi i izvozi znanje i tehnološka rešenja širom sveta. Transfer znanja i kapitala iz rudarskog buma na ostatak privrede pomogao je Australiji da dugoročno održi stabilan rast i visoke standarde - čak i kako neka nalazišta odlaze u fazu opadanja, ekonomija može da se osloni na izgrađene kapacitete i ljudski potencijal.

Strategije za Srbiju - primena uspešnih praksi

Rudarski sektor u Srbiji trenutno ima manji udeo u ekonomiji, ali predstavlja značajan potencijal za budući rast. Procene su da rudarstvo učestvuje sa manje od 1% BDP-a Srbije, iako zemlja raspolaže bogatim ležištima bakra, zlata, olova-cinka, litijuma i drugih minerala. Upravo to bogatstvo u poslednjih desetak godina privlači pažnju vodećih svetskih rudarskih kompanija, što potvrđuju velika istraživanja i investicije u najavi (npr. projekat “Čukaru Peki” kod Bora za bakar i zlato, ili litijumski projekat “Jadar”). Kako bi Srbija iskoristila svoje resurse na održiv i efikasan način, može da primeni strategije dokazano uspešne u SAD i Australiji, prilagođene domaćim prilikama. Ključne mere trebalo bi da budu usmerene na: preradu sirovina u proizvode veće vrednosti, otvaranje kvalitetnih radnih mesta za domaće stanovništvo i privlačenje odgovornih stranih investicija uz zaštitu nacionalnog interesa.

Povećanje prihoda kroz preradu sirovina

Umesto da se mineralne sirovine izvoze neobrađene ili u polu-sirovom stanju, Srbija treba da podstiče domaću preradu i finalizaciju proizvoda. Ovo znači ulaganje u topionice, rafinerije i fabrike koje bi od ruda pravile metale ili gotove materijale. Primer dobre prakse već postoji: u RTB Bor kompleksu ruda bakra se ne izvozi kao koncentrat, već se topljenjem i rafinacijom prerađuje u bakarne katode visoke čistoće – proizvod koji ima znatno veću tržišnu vrednost od sirove rude. Takav pristup povećava devizni priliv po toni iskopanog minerala i stvara dodatne poslove u prerađivačkom lancu. U budućim projektima, poput potencijalnog rudnika litijuma “Jadar”, Srbija bi trebala insistirati da se u zemlji proizvodi litijum-karbonat ili litijum-hidroksid baterijskog kvaliteta, umesto da se iz zemlje iznosi sirovi mineral. Još bolje, strateški cilj može biti izgradnja domaćih kapaciteta za proizvodnju komponenti baterija ili čak sklapanje baterijskih ćelija – time bi Srbija ušla u vrednosni lanac električnih vozila, što nosi daleko veći prihod. Projekat “Jadar” uz planiranu investiciju od oko 2,5 milijardi USD u rudnik i preradu mogao bi da bude osnova i za domaću industriju baterija. Takođe, analiza kompanije Ergo o uticaju projekta Jadar sugeriše da bi vertikalna integracija ekosistema e-mobilnosti mogla da umnoži početne uticaje projekta „Jadar“, a koje se odnose na strane direktne investicije i nova radna mesta i to do 6,2 milijarde evra odnosno preko 21.000 visokoplaćenih radnih mesta u Srbiji. Pored litijuma, slična logika važi i za druge resurse – npr. proizvode od bakra (žice, cevi) ili finalne proizvode od nemetala (građevinski materijali od gipsa, cement iz krečnjaka i sl.). Fiskalne olakšice i povoljni krediti mogu se usmeriti ka kompanijama koje grade pogone za finalnu preradu u Srbiji, slično australijskim fondovima za dodavanje vrednosti, jer će se to dugoročno vratiti kroz veći BDP i zaposlenost.

Otvaranje radnih mesta i razvoj veština 

Rudarski projekti imaju smisla za lokalnu ekonomiju samo ukoliko značajan deo poslova obavljaju domaći radnici i ako ti poslovi donose pristojne plate i sigurnost. Strategija Srbije treba da bude da obuči i zaposli domaću radnu snagu na svim nivoima - od rudarskih inženjera i geologa do tehničara, mehaničara i radnika u rudnicima. SAD i Australija su izgradile jake kadrovske osnove putem obrazovanja i obuke: rudarski fakulteti, geološki instituti i zanatske škole blisko sarađuju sa industrijom. Srbija već ima tradiciju obrazovanja u ovoj oblasti (npr. RGF u Beogradu), koju treba povezati sa novim investitorima kako bi diplomci nalazili poslove u novim projektima. Trajanje koncesija i ugovora sa stranim kompanijama može se usloviti planovima za lokalno zapošljavanje - npr. da određeni procenat zaposlenih mora biti iz Srbije, uz programe transfera znanja sa stranim stručnjacima. Takođe, važno je razvijati lokalne dobavljačke lance: mnoga pomoćna zanimanja (građevina, transport, ugostiteljstvo, usluge) mogu imati korist od rudnika u okolini, kao što se dešava u rudarskim gradovima Nevade i Australije. Time se množi efekat svakog rudnika - jedno radno mesto u jami može obezbediti još nekoliko radnih mesta u uslugama oko nje. Pored kvantiteta, pažnja mora biti i na kvalitetu radnih mesta: poštovanje visokih standarda bezbednosti i zdravlja na radu i kontinuirana obuka, obezbediće da rudarski poslovi budu održivi i privlačni mladima. Konačno, uključivanje lokalne zajednice je ključno: deo prihoda rudnika može se izdvajati za lokalne razvojne projekte – škole, sportske dvorane, domove zdravlja - čime rudarenje direktno unapređuje kvalitet života stanovništva u okolini.

Privlačenje stranih investicija uz zaštitu interesa Srbije

Za realizaciju velikih rudarskih i prerađivačkih projekata neophodan je značajan kapital i ekspertiza, što često dolazi kroz strane investicije. Primeri iz Australije i SAD pokazuju da strane kompanije donose tehnologiju i novac, ali da domaća država mora postaviti okvir da dobit bude obostrana. Srbija može da privuče renomirane investitore time što će ponuditi stabilan i transparentan regulatorni okvir - jasni zakoni o rudarstvu, efikasan i brz administrativni postupak za dobijanje dozvola, uz poštovanje ekoloških standarda. Na taj način smanjuje se rizik za investitore, što je mamac za ulaganje. Istovremeno, Srbija treba da ugovorno obezbedi da se odgovarajući deo vrednosti zadržava u zemlji: kroz rudnu rentu, poreze i eventualno manjinski udeo države u projektima od strateškog značaja. Australija, na primer, naplaćuje značajne royalty naknade i poreze od svakog rudnika, i taj novac deli između državnog i lokalnih nivoa vlasti za javne potrebe. Srbija bi mogla razmotriti osnivanje nacionalnog fonda od rudne rente (koji danas nepostoji) kako bi se prihodi od trenutno visoke cene nekog minerala sačuvali za buduće generacije i investicije (poput državnih investicionih fondova u svetu). Ugled investitora je takođe bitan: iskustva Australije ih uče da je poželjno birati kompanije koje imaju dobru reputaciju u pogledu odnosa prema zajednici i okolini, čak i ako to znači strožije uslove u tenderima. Konačno, Srbija može da promoviše svoje potencijale na međunarodnim sajmovima rudarstva i kroz bilateralne sporazume – baš kako su Australija i SAD privukle globalne igrače – čime bi stavila do znanja da je otvorena za poslovanje u sektoru rudarstva i spremna da ponudi konkurentne uslove uz poštovanje vladavine prava.

Iskustva Sjedinjenih Država i Australije pokazuju da bogatstvo rudarskih resursa može biti snažan pokretač ekonomskog razvoja, ali samo ako se njima strateški upravlja. Kroz pametne politike - investiranje u domaću preradu, osnaživanje lokalne radne snage i stvaranje privlačnog okruženja za ulaganja - rudarski sektor postaje mnogo više od prostog iskopavanja rude: on postaje osnova za šire privredne aktivnosti, tehnološki napredak i dugoročni prosperitet. Srbija, sa svojim neiskorišćenim resursima, ima šansu da primeni ove lekcije. Povećanjem dodate vrednosti u zemlji, otvaranjem novih radnih mesta i pažljivim biranjem investicionih partnera, rudarski projekti u Srbiji mogu značajno doprineti lokalnim zajednicama i nacionalnoj ekonomiji, istovremeno čuvajući životnu sredinu za buduće generacije. Takav održiv i inkluzivan pristup rudarstvu omogućio bi da mineralno bogatstvo Srbije postane zamajac dugoročnog ekonomskog razvoja umesto prolazne šanse.