Kina prestiže Australiju: litijumska trka ulazi u novu fazu?

Litijum se često naziva „belim zlatom“ energetske tranzicije jer je nezamenljiv u litijum-jonskim baterijama koje pokreću električne automobile i služe za skladištenje energije. Gotovo 87% globalne potrošnje litijuma odlazi na baterije, dok ostatak ide u staklo, keramiku, podmazivače i druge industrije. Ova metalna sirovina je zbog toga fundamentalna za čiste tehnologije poput električnih vozila, vetroturbina i solarnih panela, što je čini ključnom komponentom globalnog prelaska na održivu energiju.

Xiaomi YU 7

Potražnja za litijumom i drugim kritičnim mineralima poslednjih godina rapidno raste. Globalna potrošnja litijuma dostigla je oko 220.000 tona u 2024. (skok od 29% u odnosu na 2023.) usled ekspanzije tržišta električnih vozila i baterijskih sistema skladištenja energije. Prognoze pokazuju da će se trend nastaviti: prema Međunarodnoj agenciji za energiju (IEA), potražnja za kritičnim mineralima poput litijuma utrostručiće se do 2030. i učetvorostručiti do 2040. ako svet namerava da postigne „neto-nula“ emisije. Istovremeno, izvori litijuma su geografski koncentrisani u nekolicini zemalja, što zajedno sa dugim rokovima potrebnim za otvaranje novih rudnika stvara rizike po lance snabdevanja. Sve ovo je gurnulo litijum i druge kritične sirovine u sam vrh političkih agenda širom sveta, jer države nastoje da obezbede sigurne zalihe za zelenu tranziciju.

Kina preuzima primat u proizvodnji litijuma

Lakor Co je jedno od retkih velikih, visokokvalitetnih nalazišta litijumske slane vode u Kini.

Australija je proteklih godina bila najveći svetski proizvođač litijuma, a od 2017. drži prvo mesto, preuzevši ga tada od Čilea. Australijski rudnici litijuma (pretežno iz rudnih minerala poput spodumena) danas obezbeđuju otprilike polovinu globalne proizvodnje litijuma, dok Čile daje oko jedne četvrtine, a Kina približno 18%. Međutim, na vrhu ove liste sprema se smena: Kina bi već sledeće godine mogla preteći Australiju i postati najveći svetski proizvođač litijuma.

Prema projekcijama konsultanata Fastmarkets, kineski proizvođači litijuma bi 2026. mogli da izvuku za 8.000–10.000 tona više litijuma nego australski. To je značajan skok u odnosu na 2023. kada je Kina bila tek treći najveći proizvođač (iza Australije i Čilea). Gledajući dalju budućnost, Fastmarkets predviđa dramatičan rast kineske proizvodnje: do 2035. Kina bi mogla da proizvodi 900.000 tona litijuma godišnje, nadmašivši ubedljivo i Australiju (680.000 t), i Čile (435.000 t), pa čak i Argentinu (380.000 t). Očekivani poredak vodećih proizvođača litijuma 2035. je:

• Kina: ~900.000 tona

• Australija: ~680.000 tona

• Čile: ~435.000 tona

• Argentina: ~380.000 tona

Ova predviđanja jasno pokazuju da globalna “trka za litijum” ulazi u novu fazu u kojoj Kina preuzima vođstvo. Кineska vlada ima jasnu strategiju razvoja domaćih mineralnih resursa, što je deo šireg napora da kontroliše lance snabdevanja ključnim sirovinama. Već sada, Kina dominira u mnogim segmentima, lider je u rudarstvu ili preradi preko polovine za SAD strateški važnih minerala. Kada je reč o litijumu, Kina je dugo bila najveći prerađivač na svetu, držeći oko 70% kapaciteta za preradu litijuma (pretvaranje sirovine u hemijske oblike pogodne za proizvodnju baterija). Iako druge zemlje ubrzano grade sopstvene rafinerije, očekuje se da će Kina i 2035. držati oko 60% tržišnog udela u preradi litijuma.

Australijski proizvođači, sa druge strane, suočili su se sa padom cena litijuma od vrhunca 2022. do 2024. i reagovali su ograničavanjem proizvodnje i odlaganjem planiranih proširenja kapaciteta. Nasuprot tome, kineski rudnici nastavili su proizvodnju punom parom uprkos padu cena i činjenici da mnogi trenutno posluju s malom ili nikakvom profitabilnošću. Razlozi leže u državnim podsticajima i pritisku lokalnih vlasti u Кini da rudnici ostanu otvoreni radi zapošljavanja i održanja tržišnog udela, imajući u vidu stratešku važnost litijuma. Dodatno, Kina intenzivno eksploatiše lepidolit, rudu bogatu litijumom koja je obilno zastupljena na jugu zemlje.

Iako je vađenje litijuma iz lepidolita skuplje i ekološki problematičnije (stvaraju se toksični nusprodukti poput talijuma koji mogu zagaditi vode), kineske kompanije i dalje investiraju u ovu sirovinu kako bi povećale proizvodnju. Čak je i kineski gigant baterija CATL nedavno obnovio rad u jednom velikom lepidolitnom rudniku nakon kratkog zastoja.

Ukratko, Kina ubrzano preuzima primat u proizvodnji litijuma, oslanjajući se na državnu podršku i ogromne domaće resurse, dok je Australija nakratko usporila zbog tržišnih oscilacija. Кako globalna potražnja nastavlja da raste, ovaj zaokret znači da će Kina, koja već dominira preradom i proizvodnjom baterija, kontrolisati još veći deo vrednosnog lanca litijuma. То pojačava zabrinutost drugih zemalja koje se oslanjaju na uvoz ove ključne sirovine.

Evropska unija i globalna trka za litijum

Brzo jačanje Кine na polju litijuma deo je šireg trenda, globalne utakmice za obezbeđivanje kritičnih minerala. Sjedinjene Države, Evropska unija i druge ekonomije užurbano rade na smanjenju zavisnosti od uvoza ovih resursa. Na primer, vlada SAD je ubrzala izdavanje dozvola za deset novih rudarskih projekata kako bi podstakla domaću proizvodnju kritičnih minerala. Evropska unija je takođe od 2021. sklopila 14 strateških partnerstava sa zemljama bogatim resursima (poput Kanade, Ukrajine i drugih) radi diverzifikacije snabdevanja.

U nastojanju da sistematski ojača sopstvene kapacitete, EU je usvojila Akt o kritičnim sirovinama (CRMA), paket mera dogovoren 2023. godine koji postavlja ambiciozne ciljeve: da se do 2030. unutar Evrope obezbeđuje najmanje 10% sopstvene potrošnje rudarenjem, 40% prerađivanjem, a 25% recikliranjem kritičnih sirovina. Kako bi to ostvarila, Evropska komisija identifikovala je niz strateških projekata za eksploataciju litijuma i drugih metala, ne samo unutar EU već i u partnerskim zemljama. U junu 2025. najavljeno je 13 novih projekata van granica EU usmerenih na snabdevanje ključnim metalima za baterije (litijum, kobalt, mangan, grafit i retke zemne elemente). Među njima se našao i veliki projekat rudnika litijuma u Srbiji.

Reč je o ležištu Jadar u zapadnoj Srbiji, koje razvija kompanija Rio Tinto, a koje sada uživa status strateškog projekta za EU. Procenjeno je da bi ovaj rudnik, kada se otvori, mogao da proizvodi oko 58.000 tona litijum-karbonata godišnje, što može da zadovoljni dobar deo godišnje potrebe Evrope za litijumom. EU ga zbog toga sa razlogom sada posmatra kao potencijalno ključni izvor litijuma za evropsku industriju električnih vozila. Ovaj potez naglašava težnju EU da smanji zavisnost od kineskih isporuka i zvaničnici otvoreno ističu da moraju diversifikovati nabavku i umanjiti oslanjanje na pojedine zemlje poput Кine, pogotovo nakon što je Peking uveo ograničenja na izvoz pojedinih sirovina od strateškog značaja ali i usporio tokom ove godine izvoz.

Pored Srbije, EU ulaže i u druge domaće i međunarodne projekte (od Portugala i Nemačke, do Kanade, Australije i Afrike) kako bi obezbedila stabilno snabdevanje litijumom i ostalim materijalima neophodnim za baterije, obnovljive izvore energije i odbrambenu industriju. Sve ovo pokazuje da je litijum postao strateško pitanje prvog reda u transatlantskim okvirima.

Litijum je danas u žiži kao nikada do sad, njegova uloga u energetskoj tranziciji učinila ga je jednom od najtraženijih roba na planeti. Prognozirano prestizanje Australije od strane Кine na polju proizvodnje litijuma signalizira ulazak trke za litijum u novu fazu, obeleženu geopolitičkim nadmetanjem i strateškim ulaganjima. Кina, koja već dominira preradom litijuma i proizvodnjom baterija, sada preuzima i rudarski primat, učvršćujući kontrolu nad lancem snabdevanja “belim zlatom”. Istovremeno, zapadne ekonomije ubrzano rade na otvaranju novih izvora i partnerstava kako bi obezbedile dovoljno litijuma za svoje ambiciozne ciljeve elektrifikacije transporta i obnovljive energije. Rezultat je da litijum više nije samo pitanje tržišta, već i predmet strateških politika. U ovoj novoj fazi globalne litijumske trke, uspeh u obezbeđivanju ovog metala mogao bi biti odlučujući faktor industrijskog i energetskog vođstva u decenijama koje dolaze.