Dok Evropa raspravlja, u Americi već kopaju: kako izgleda litijumska ekspanzija?

Dok se u Evropi i Srbiji vodi debata o tome da li otvarati rudnike litijuma, primer Sjedinjenih Američkih Država pokazuje kako proaktivne politike mogu ubrzati razvoj rudarske industrije i doneti značajne ekonomske koristi. Američka administracija je poslednjih godina usvojila mere kojima podstiče domaće rudarenje i preradu „kritičnih minerala“, među kojima je litijum u vrhu liste strateških prioriteta. Ove mere naglašavaju ekonomski i bezbednosni značaj sopstvenih resursa: otvaranje novih rudnika donosi radna mesta i investicije, a ujedno smanjuje zavisnost od uvoza i globalnih tržišnih poremećaja. 

Lekcije iz Amerike: ubrzanje rudarstva kritičnih minerala

Sjedinjene Države su prepoznale da su minerali poput litijuma, nikla i kobalta ključni za modernu ekonomiju i nacionalnu bezbednost. Predsednik Donald Tramp je potpisao je novu izvršnu naredbu usmerenu na ubrzavanje domaće proizvodnje kritičnih minerala, obrazlažući da prekomerno oslanjanje na uvoz predstavlja strateški rizik. Ta naredba je aktivirala vanredna ovlašćenja (Defense Production Act) kako bi se olakšalo finansiranje i izdavanje dozvola za nove rudnike i postrojenja za preradu minerala od vitalnog značaja. U samom tekstu naredbe navedeno je da je „SAD nekada bila najveći proizvođač unosnih minerala, ali je prekomerna regulativa erodirala tu proizvodnju“ - čime je jasno stavljeno do znanja da će se propisi pojednostaviti kako bi se iskopavanja ubrzala. Federalnim agencijama naloženo je da identifikuju projekte i lokacije na državnom zemljištu koje se mogu brzo odobriti za eksploataciju i izgradnju pogona. Industrija je ove poteze dočekala sa odobravanjem - američke rudarske kompanije pozdravile su Trampovu inicijativu da povećaju domaću proizvodnju i preradu kritičnih minerala. Treba imati u vidu i da je krajem februara stigao p​redlog "Zakona o zaštiti domaćeg rudarstva iz 2025." (Protecting Domestic Mining Act of 2025), koji je predstavio kongresmen Blejk Mur, ima za cilj da ubrza proceduru izdavanja dozvola za eksploataciju ključnih sirovina poput bakra i gvožđa, kako bi se osigurala tehnološka i energetska nezavisnost SAD-a. Fokus je na unapređenju domaće proizvodnje i prerade, posebno u oblastima poput Jute, gde se nalazi najveći površinski rudnik bakra na svetu - Kenekot Bingham Canyon. Ne treba zaboraviti da rudarska industrija u SAD ima širok ekonomski značaj i da ima oko dva miliona radnih mesta, uključujući i lanac snabdevanja i prateće industrije, dok prosečne zarade u sektoru značajno premašuju nacionalni prosek. Pored zakonskih rešenja SAD su pokrenule i i strateške inicijative poput Minerals Security Partnership, sa istim ciljem da razvijaju sopstvene lanace snabdevanja kritičnim mineralima, uz ulaganje u preradu i dodatnu industrijsku vrednost. Istorijski primeri, kao što su eksploatacija gvožđa u Minesoti i bakra u Juti, pokazuju kako rudarstvo podstiče razvoj cele industrijske baze. Takođe, deo prihoda od rudarstva usmerava se u lokalne fondove za infrastrukturu i obrazovanje, čime se omogućava dugoročan razvoj zajednica i nakon zatvaranja rudnika. Ovakav pristup u SAD proizilazi i iz geopolitičkih i iz ekonomskih motiva. Veliki deo globalnih rezervi litijuma i retkih metala nalazi se van zapadnih zemalja (u Latinskoj Americi, Kini, Australiji), pa je jačanje domaće proizvodnje percipirano kao način da se smanji zavisnost od uvoza i potencijalnih prekida lanaca snabdevanja. Trampova administracija je eksplicitno navela da gotovo potpuna kontrola Kine nad snabdevanjem kritičnim mineralima predstavlja pretnju koju treba ublažiti razvojem sopstvenih kapaciteta. Istovremeno, investicije u rudarstvo donose ekonomski podsticaj za regione bogate resursima: otvaraju se nova radna mesta u rudnicima i pratećim industrijama, a država profitira kroz poreze i izvoz strateških sirovina. Ukratko, američki model ubrzanog rudarstva demonstrira kako se putem ciljane državne politike može podstaći čitav lanac vrednosti - od eksploatacije sirovina do finalnih proizvoda poput baterija i električnih vozila, sa akcentom da to rade privatne kompanije uz podršku države.Litijum kao pokretač energetske tranzicije

Litijum je ključan za energetsku tranziciju i neophodan je za baterije koje pokreću električne automobile i čuvaju energiju iz obnovljivih izvora. Globalna potražnja za ovim metalom rapidno raste: automobilska industrija ubrzano prelazi na električne modele, a procene su da će u narednim godinama tražnja porasti višestruko. U SAD smatraju da će potreba za litijumom i niklom eksplodirati sa širenjem proizvodnje baterija za električna vozila. Sličan trend je i na svetskom nivou - rudarske kompanije i vlade ulažu u nova nalazišta kako bi obezbedile dovoljno ove sirovine. Kina trenutno domira u preradi litijuma (i poseduje znatan udeo u rudnicima širom sveta), što je podstaklo zemlje poput SAD da ubrzaju sopstvenu proizvodnju kako bi održale korak i izbegle manjak u snabdevanju. Koliko je litijum postao strateški, pokazuje i primer nalazišta Thacker Pass u Nevadi, jednog od najvećih u SAD. Ovo ležište glinenog litijuma procenjeno je kao najveće u Americi, sa potencijalom da podmiri do 25% ukupne svetske potrebe za litijumom.

Savremene tehnologije i održivo rudarenje

Zahvaljujući tehnološkom napretku, današnje rudarenje je znatno bezbednije i čistije nego što je bilo u prošlosti. Kompanije širom sveta razvijaju inovativne metode za eksploataciju litijuma koje minimiziraju uticaj na ekosistem. Na primer, umesto tradicionalnog isparavanja slane vode u plitkim bazenima (proces koji može trajati mesecima i zahteva velike površine), eksperimentiše se sa direktnom ekstrakcijom litijuma iz slanice putem novih hemijskih postupaka - što ubrzava dobijanje litijuma i drastično smanjuje količinu vode koja ispari. U rudnicima čvrste rude, savremena postrojenja su projektovana da recikliraju vodu u zatvorenim ciklusima, sprečavajući zagađenje okolnih vodotokova. Takođe, koristi se precizna digitalna kontrola i monitoring u realnom vremenu, pa se potencijalni problemi mogu detektovati i sanirati pre nego što prouzrokuju štetu. Jedna od čestih kritika odnosi se na potrošnju vode u procesima izdvajanja litijuma. U suvim područjima poput Atakame u Čileu, rudnici litijuma koriste relativno mali deo dostupne vode: studije pokazuju da je eksploatacija litijuma odgovorna za oko 8% ukupne potrošnje sveže vode u slivu, dok ostatak odlazi pretežno na poljoprivredu. Globalno gledano, poljoprivredni sektor je daleko najveći potrošač vode - poljoprivreda (naročito stočarstvo) troši višestruko više vode od cele rudarske industrije. Ilustracije radi, za proizvodnju 1 kilograma goveđeg mesa utroši se u proseku preko 15.000 litara vode kroz napajanje životinja, uzgoj stočne hrane i preradu. To znači da je “vodeni otisak” kilograma govedine više desetina puta veći od otiska kilograma litijum-karbonata. Prema istraživanjima Nacionalne laboratorije Argonne za proizvodnju 1 kilograma litijum-karbonata iz čvrste rude (najčešće spodumen), prosečno je potrebno oko 40 do 60 litara sveže vode u zavisnosti od tehničkih i ekoloških faktora kao i od tehnologije proizvodnje. Naravno, vodu korišćenu u rudarstvu je moguće tehnički prečistiti i vratiti u prirodu, dok voda ugrađena u poljoprivredne proizvode uglavnom nepovratno napušta ekosistem u vidu izvoza hrane ili isparavanja. Ovakva poređenja ne umanjuju potrebu za oprezom u rudarenju, ali pokazuju da racionalno planiran rudnik ne mora nužno biti najveći potrošač ni zagađivač vode u okruženju. Pored vode, tu su i pitanja očuvanja biodiverziteta i kvaliteta vazduha. I na tim poljima savremena industrija nudi rešenja: kontrola prašine i emisija kamiona, rekultivacija terena nakon zatvaranja rudnika sadnjom vegetacije, kao i sigurno odlaganje ili čak prerada jalovine uz povraćaj korisnih materijala. U zemljama poput Australije i Kanade, gde rudarstvo ima dugu tradiciju, standardi zaštite su podignuti tako da se rudnici planiraju sa detaljnim programima monitoringa okoline i planovima hitnih intervencija. Važno je napomenuti da investitori obično imaju obavezu da izdvoje sredstva za mere ublažavanja uticaja (npr. izgradnju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, praćenje stanja podzemnih voda, zaštitne barijere, itd.) pre nego što dobiju konačna odobrenja za rad.

Iskustvo Sjedinjenih Država pokazuje da se rudarska industrija može ubrzati uz odgovarajuće mere politike i pritom usmeriti ka podršci održivoj ekonomiji. Litijum, kao neizostavni element baterija za elektrifikaciju transporta i skladištenje čiste energije, postao je strateška sirovina oko koje se oblikuju nove industrije. Amerika je kroz izvršne naredbe i investicije dala vetar u leđa domaćim projektima eksploatacije litijuma - stvarajući uslove za nova radna mesta, tehnološki napredak i veću otpornost privrede na globalne šokove.

Moderno rudarenje litijuma, potkrepljeno rigoroznom regulativom i novim tehnologijama, ima potencijal da bude održiv izbor za državu koje se odluči da razvija ekploataciju kritičnih sirovina odnosno da donese ekonomski razvoj i energetski značaj, a da pritom očuva prirodne resurse za buduće generacije. Kroz pažljivo planiranje i uporednu analizu iskustava drugih, Evropa može doći do modela koji će litijum pretvoriti u adut održivog razvoja - spajajući naizgled suprotstavljene ciljeve ekonomskog napretka i zaštite životne sredine u jednu dugoročnu viziju prosperiteta.